NACRT ZAKONA O BEZBEDNOSTI HRANE - Tekst propisa

I. OSNOVNE ODREDBE

Predmet uređenja

Član 1.

Ovim zakonom uređuju se zahtevi za bezbednost hrane, odgovornosti subjekata u poslovanju hranom, sistem brzog uzbunjivanja, hitne mere i upravljanje kriznim situacijama, zahtevi za higijenu i kvalitet hrane, kao i druga pitanja od značaja za bezbednost hrane.

Cilj zakona

Član 2.

Cilj ovog zakona je da obezbedi visok nivo zaštite zdravlja ljudi i interesa krajnjeg potrošača u vezi sa hranom, u pogledu raznolikosti u snabdevanju hranom, uključujući tradicionalne proizvode, načelo poštenja u trgovini hranom, zaštitu zdravlja i dobrobiti životinja, kao i zdravlja bilja i zaštitu životne sredine, istovremeno osiguravajući i efikasno funkcionisanje tržišta.

Područje primene zakona

Član 3.

Ovaj zakon primenjuje se na sve faze proizvodnje, prerade i distribucije hrane, uključujući uvoz, izvoz i tranzit.

Izuzeci od primene

Član 4.

Odredbe ovog zakona ne primenjuju se na primarnu proizvodnju hrane za sopstvenu upotrebu u domaćinstvu ili na pripremu hrane u domaćinstvu, kao i na preradu i skladištenje hrane za sopstvenu potrošnju u domaćinstvu.

Značenje izraza

Član 5.

Pojedini izrazi upotrebljeni u ovom zakonu imaju sledeće značenje:

1) propisi o hrani jesu zakoni, drugi propisi i akta koji uređuju hranu uopšte, a posebno bezbednost hrane, u bilo kojoj fazi proizvodnje, prerade i distribucije hrane;

2) analiza rizika jeste proces koji se sastoji od tri međusobno povezane komponente: procene rizika, upravljanje rizikom i komunikacije o postojanju rizika;

3) krajnji potrošač (u daljem tekstu: potrošač) jeste lice koje konzumira hranu i ne koristi je ni u jednoj fazi poslovanja hranom;

4) međunarodno prihvaćeni standardi, smernice, vodiči i preporuke jesu standardi, smernice, vodiči i preporuke koji su razrađeni u okviru Organizacije za hranu i poljoprivredu Ujedinjenih nacija (FAO), Svetske zdravstvene organizacije (WHO), Komisije za Codex Alimentarius, Svetske organizacije za zdravlje životinja (WOAH), Evropske agencije za bezbednost hrane (EFSA), Međunarodne organizacije za standardizaciju (ISO) i dr;

5) komunikacija o riziku jeste razmena informacija i mišljenja kroz postupak analize rizika u pogledu opasnosti i rizika, faktora povezanih sa rizikom i identifikacijom rizika, između nadležnih organa za procenu rizika i upravljanje rizikom, potrošača, subjekata u poslovanju hranom, akademske javnosti, kao i drugih zainteresovanih strana, uključujući objašnjenje rezultata procene rizika i osnovu za donošenje odluka o upravljanju rizkom;

6) objekat jeste bilo koja jedinica subjekta u poslovanju hranom, uključujući građevinsku jedinicu u kojoj se odvija bilo koja faza proizvodnje, prerade ili distribucije hranom;

7) opasnost (hazard) jeste biološki, hemijski ili fizički faktor u hrani ili stanje hrane, koji potencijalno mogu biti štetni po zdravlje;

8) poslovanje hranom jeste bilo koja aktivnost, javna ili privatna, koja se obavlja radi sticanja dobiti ili ne, u vezi sa bilo kojom fazom proizvodnje, prerade i distribucije hranom;

9) prevara sa hranom jeste zamena, izmena, falsifikovanje, simulacija, pogrešno predstavljanje ili zloupotreba hrane ili materijala i predmeta koji dolaze u kontakt sa hranom, ili bilo kojih relevantnih srodnih informacija, odnosno dokumenata, kao i svaka lažna informacija ili tvrdnja u vezi sa hranom ili materijalima i predmetima koji dolaze u kontakt sa hranom, sa namerom da se prevari, odnosno obmane subjekt u poslovanju hranom ili potrošač i stvori prednost ili ekonomska dobit;

10) primarna proizvodnja jeste proizvodnja, obrada ili uzgoj primarnih poljoprivrednih proizvoda, uključujući žetvu, berbu plodova, mužu, držanje životinja pre klanja, lov, ribolov i berbu samoniklih plodova i biljaka;

11) stavljanje hrane na tržište jeste skladištenje, distribucija, prodaja (trgovina na malo i trgovina na veliko), izlaganje na prodaju, razmena i ustupanje, bez obzira na to da li je besplatna ili ne, uvoz i izvoz hrane;

12) trgovina na malo (u daljem tekstu: maloprodaja) jeste rukovanje hranom, njena prerada, priprema, skladištenje na mestu prodaje ili isporuke potrošaču, delatnost pripreme i usluživanja hrane, posebno u:

(1) prodavnicama, supermarketima i hipermarketima,

(2) objektima kolektivne ishrane (kuhinje i kantine u bolnicama, predškolskim i školskim objektima, objektima učeničkog i studentskog standarda, zdravstvene zaštite i socijalnog staranja i sl),

(3) javnim objektima za ishranu (narodne kuhinje),

(4) restoranima, hotelima, kafeima i objektima za usluge keteringa, uključujući vozilo ili nepokretni ili pokretni štand, u kojima se priprema i poslužuje hrana, odnosno iz kojih se dostavlja hrana spremna za konzumiranje (u daljem tekstu: ugostiteljski objekti);

13) trgovina na veliko (u daljem tekstu: veleprodaja) jeste rukovanje hranom, njena prerada, priprema i skladištenje na mestu prodaje ili isporuke, radi dalje prodaje ili prerade (distributivni centri);

14) procena rizika jeste naučno zasnovan proces koji se sastoji od četiri faze: identifikacije opasnosti, karakterizacije opasnosti, procene izloženosti i karakterizacije rizika;

15) rizik jeste faktor verovatnoće štetnog uticaja na zdravlje i težina takvog uticaja, kao posledica neke opasnosti;

16) sledljivost jeste mogućnost praćenja hrane, životinja za proizvodnju hrane ili supstanci za koje se planira da se ugrađuju ili se očekuje da će biti ugrađene u hranu, u svim fazama proizvodnje, prerade i distribucije hrane;

17) subjekt u poslovanju hranom jeste svako pravno ili fizičko lice, odnosno preduzetnik koji je odgovoran za ispunjavanje zahteva za poslovanje hranom pod njegovom kontrolom;

18) upravljanje rizikom jeste proces utvrđivanja politika i mera, odvojeno od procene rizika, koji uključuje razmatranje mogućih alternativa za dalje delovanje, uz konsultacije sa zainteresovanim stranama, kao i sprovođenje mera za smanjenje rizika na osnovu procene rizika i relevantnih podataka;

19) instrukcije, uputstva ili vodiči jesu bilo koji dokument koji donose subjekti u poslovanju hranom, njihova udruženja ili nadležni organ, s ciljem postizanja efikasnog sistema bezbednosti hrane;

20) hrana jeste bilo koja supstanca ili proizvod, bilo da je prerađen, delimično prerađen ili neprerađen, namenjen za ishranu ljudi, ili gde postoji razumno očekivanje da će ta hrana biti konzumirana od strane ljudi.

Hrana jeste i piće, žvakaća guma i bilo koja druga supstanca, uključujući vodu koja se namenski koristi, odnosno koja se namerno dodaje hrani tokom pripreme, prerade i proizvodnje i koje ispunjavaju na kontrolnim tačkama propisane vrednosti parametara za vodu u skladu sa posebnim propisom kojim je uređen kvalitet vode namenjene za ljudsku upotrebu.

Hrana ne obuhvata:

(1) hranu za životinje,

(2) žive životinje, osim ako su pripremljene za stavljanje na tržište za ishranu ljudi,

(3) biljke pre žetve, odnosno berbe plodova,

(4) lekove za humanu upotrebu i veterinarske medicinske proizvode,

(5) kozmetičke proizvode,

(6) duvan i duvanske proizvode,

(7) opojne droge ili psihotropne supstance u skladu sa Uredbom o ratifikaciji Jedinstvene konvencije o opojnim drogama (“Službeni list SFRJ - Međunarodni ugovori i drugi sporazumi”, broj 2/64 i “Službeni list SFRJ - Međunarodni ugovori”, broj 3/78 - dr. zakon) i Zakonom o ratifikaciji Konvencije o psihotropnim supstancama (“Službeni list SFRJ”, broj 40/73),

(8) ostatke (rezidue) i kontaminante,

(9) medicinska sredstva;

21) faza proizvodnje, prerade i distribucije jeste bilo koji deo proizvodnje, prerade i stavljanja na tržište, uključujući uvoz, primarnu proizvodnju, doradu, obradu, pripremu, skladištenje, transport, prodaju ili snabdevanje potrošača hranom.

Svi pojmovi upotrebljeni u ovom zakonu u muškom rodu podrazumevaju iste pojmove u ženskom rodu.

Podela hrane

Član 6.

Hrana se deli na:

1) hranu životinjskog porekla;

2) hranu biljnog porekla;

3) mešovitu hranu;

4) novu hranu;

5) bilo koju supstancu, uključujući vodu, koja je namerno dodata tokom pripreme, prerade ili proizvodnje hrane.

1. Opšta načela bezbednosti hrane

Načelo analize rizika

Član 7.

Radi postizanja visokog nivoa zaštite zdravlja i života ljudi, mere koje se primenjuju u skladu sa ovim zakonom moraju da se zasnivaju na analizi rizika, osim kada to nije primereno okolnostima ili prirodi mere.

Procena rizika zasniva se na dostupnim naučnim dokazima, posebno na mišljenjima Stručnog saveta za procenu rizika u oblasti bezbednosti hrane i hrane za životinje i sprovodi se na nezavisan, objektivan i transparentan način.

Upravljanje rizikom zasniva se na rezultatima procene rizika, a posebno na mišljenjima Evropske agencije za bezbednost hrane (EFSA) i drugim faktorima važnim za slučaj koji se razmatra, kao i načelu predostrožnosti.

Komunikacija o riziku mora da ispunjava ciljeve i poštuje opšta načela u skladu sa ovim zakonom.

Načelo predostrožnosti

Član 8.

Kada se posle procene raspoloživih informacija utvrdi mogućnost štetnog delovanja na zdravlje, a nema dovoljno naučnih podataka i informacija za objektivnu procenu rizika, mogu se preduzeti privremene mere upravljanja rizikom, radi obezbeđenja visokog nivoa zaštite zdravlja u Republici Srbiji, koje se primenjuju do dobijanja novih naučnih informacija neophodnih za sveobuhvatnu procenu rizika.

Mere iz stava 1. ovog člana moraju da budu primerene, da ne ograničavaju trgovinu više nego što je to neophodno da se ostvari cilj ovog zakona, kao i da se vodi računa o tehničkoj i ekonomskoj izvodljivosti mera i drugim faktorima značajnim za slučaj koji se razmatra.

Preduzete mere moraju da se ponovo razmotre u razumnom vremenskom roku, u zavisnosti od prirode identifikovanog rizika po život i zdravlje, vrste naučnih informacija potrebnih za razjašnjenje naučnih nedoumica i za sprovođenje sveobuhvatne procene rizika.

Načelo zaštite interesa potrošača

Član 9.

Interesi potrošača moraju da budu zaštićeni u najvećoj mogućoj meri.

Radi zaštite interesa potrošača, subjekt u poslovanju hranom dužan je da pruži informacije o hrani radi sprečavanja prevare sa hranom ili bilo koje druge poslovne prakse koje potrošača mogu dovesti u zabludu.

2. Načelo komunikacije o riziku

Ciljevi komunikacije o riziku

Član 10.

Uzimajući u obzir odgovarajuće uloge lica odgovornih za procenu rizika i upravljanje rizikom, komunikacija o riziku ima sledeće ciljeve:

1) podizanje nivoa svesti i razumevanja o određenim pitanjima koja se razmatraju, uključujući i slučajeve razlika u naučnim procenama, tokom celokupnog procesa analize rizika;

2) obezbeđenje doslednosti, transparentnosti i jasnoće u formulisanju preporuka i odluka koje se odnose na upravljanje rizikom;

3) postavljanje razumne osnove, uključujući i naučnu osnovu kad je to primenljivo, radi shvatanja odluka koje se odnose na upravljanje rizikom;

4) unapređenje sveukupne delotvornosti i efikasnosti analize rizika;

5) podsticanje razumevanja analize rizika u javnosti, uključujući i određene zadatke i odgovornosti lica odgovornih za procenu rizika i za upravljanje rizikom, kako bi se jačalo poverenje u njen ishod;

6) obezbeđenje odgovarajućeg učešća potrošača, subjekata u poslovanju hranom, akademske javnosti i svih ostalih zainteresovanih strana;

7) obezbeđivanje odgovarajuće i transparentne razmene informacija sa zainteresovanim stranama u odnosu na rizike povezane sa lancem hrane;

8) obezbeđivanje informacija koje se pružaju potrošačima o strategijama za prevenciju rizika, i

9) doprinos borbi protiv širenja lažnih informacija i protiv njihovih izvora.

Opšta načela komunikacije o riziku

Član 11.

Uzimajući u obzir odgovarajuće uloge lica odgovornih za procenu rizika i upravljanje rizikom, komunikacija o riziku:

1) obezbeđuje razmenu tačnih i svih odgovarajućih informacija sa svim zainteresovanim stranama, na interaktivan i pravovremen način, na osnovu načela transparentnosti, otvorenosti i brzog reagovanja;

2) pruža transparentne informacije u svakoj fazi procesa analize rizika od formulisanja zahteva za naučne savete do davanja procene rizika i donošenja odluka o upravljanju rizikom, uključujući i informacije o tome kako su te odluke donete i koji faktori su uzeti u obzir;

3) uzima u obzir shvatanje rizika svih zainteresovanih strana;

4) olakšava razumevanje i dijalog među svim zainteresovanim stranama, i

5) jasna je i pristupačna, i za one koji nisu neposredno uključeni u proces ili nemaju naučno znanje, u skladu sa posebnim propisima kojima se uređuje poverljivost i zaštita podataka o ličnosti.

Opšti plan za komunikaciju o riziku

Član 12.

Ministar nadležan za poslove poljoprivrede (u daljem teksu: ministar) i ministar nadležan za poslove zdravlja sporazumno donose opšti plan za komunikaciju o riziku (u daljem tekstu: Opšti plan) da bi ostvarili ciljeve komunikacije o riziku u skladu sa opštim načelima komunikacije o riziku.

Opšti plan se ažurira, uzimajući u obzir tehnički i naučni napredak i stečeno iskustvo.

Opšti plan promoviše integrisan okvir za komunikaciju o riziku koga su dužni da se pridržavaju lica odgovorna za procenu rizika i upravljanje rizikom na koherentan i sistematičan način.

Opšti plan:

1) utvrđuje ključne faktore koje treba uzeti u obzir prilikom razmatranja vrste i nivoa potrebnih aktivnosti komunikacije o riziku;

2) utvrđuje različite vrste i nivoe aktivnosti komunikacije o riziku, kao i odgovarajuće glavne instrumente i kanale koje treba koristiti u svrhe komunikacije o riziku, uzimajući u obzir relevantne ciljne grupe kojima se obraća;

3) uspostavlja odgovarajuće mehanizme koordinacije i saradnje radi jačanja koherentnosti između lica odgovornih za procenu rizika i upravljanje rizikom, i

4) uspostavlja odgovarajuće mehanizme kako bi se obezbedio odgovarajući dijalog između potrošača, subjekata u poslovanju hranom i hranom za životinje, akademske javnosti i drugih zainteresovanih strana, kao i njihova odgovarajuća uključenost.

3. Načela transparentnosti

Javne rasprave

Član 13.

Prilikom pripreme, ocene i izmene propisa o hrani, moraju se obavljati javne rasprave u skladu sa važećim propisima, uz neposredno ili posredno učešće svih zainteresovanih strana, osim u hitnim slučajevima kada to nije moguće.

Javne informacije

Član 14.

Ako postoje osnovani razlozi za sumnju da hrana može predstavljati rizik po zdravlje ljudi ili životinja, ministarstvo nadležno za poslove poljoprivrede i ministarstvo nadležno za poslove zdravlja dužni su da obaveste širu javnost o prirodi rizika po zdravlje.

Obaveštenje iz stava 1. ovog člana sadrži informacije o hrani, vrsti hrane, rizicima koje predstavlja, kao i merama koje se primenjuju, ili će se primeniti, radi sprečavanja, umanjivanja ili uklanjanja rizika.

II. NADLEŽNOST

Nadležni organi

Član 15.

U oblasti bezbednosti hrane na teritoriji Republike Srbije, nadležni organi jesu:

1) Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede (u daljem tekstu: Ministarstvo) kao centralni organ;

2) Ministarstvo zdravlja (u daljem tekstu: ministarstvo nadležno za poslove zdravlja).

Nadležnost organa

Član 16.

Poslove organa državne uprave, uključujući službene kontrole i druge službene aktivnosti, u smislu ovog zakona u oblasti bezbednosti hrane obavlja:

1) Ministarstvo preko nadležnih inspekcija u svim fazama proizvodnje, prerade i distribucije, veleprodaje i u prodavnicama, supermarketima i hipermarketima i ugostiteljskim objektima, uključujući uvoz i izvoz hrane biljnog, životinjskog i mešovitog porekla, bezalkoholnih pića, vina i alkoholnih pića;

2) ministarstvo nadležno za poslove zdravlja preko nadležne sanitarne inspekcije:

(1) u svim fazama proizvodnje, prerade i distribucije, veleprodaja i maloprodaja, uvoz na mestima carinjenja i izvoz, i to: nove hrane, hrane za specifične populacione grupe (hrana za odojčad i malu decu, hrana za posebne medicinske namene, zamene za kompletnu dnevnu ishranu za osobe na dijeti za mršavljenje), dodatke ishrani (dijetetski suplementi), hrane za osobe intolerantne na gluten, zamene za so za ishranu ljudi, soli za ishranu ljudi i proizvodnju hrane, prehrambene aditive, prehrambene arome, prehrambene enzime, pomoćna sredstava u proizvodnji hrane, vode za piće i vode koja se upotrebljava, odnosno dodaje tokom pripreme, prerade ili proizvodnje hrane, kao i materijala i predmeta koji dolaze u kontakt sa hranom,

(2) u fazi maloprodaje sve hrane u objektima koji podležu sanitarnom nadzoru:

- u objektima kolektivne ishrane (kuhinje i kantine u bolnicama, predškolskim i školskim objektima, objektima učeničkog i studentskog standarda, zdravstvene zaštite i socijalnog staranja i slično),

- javnim objektima za ishranu (narodne kuhinje).

Ministar propisuje vrstu hrane, listu mešovite hrane i način sprovođenja službene kontrole te hrane.

Odgovornost

Član 17.

Nadležni organi sprovode odredbe ovog zakona i propisa donetih na osnovu njega i vrše službenu kontrolu i druge službene aktivnosti da li subjekti u poslovanju hranom u svim fazama proizvodnje, prerade i distribucije hrane ispunjavaju sve zahteve propisane ovim zakonom i zakonom kojim se uređuju službene kontrole.

Međunarodne obaveze

Član 18.

Međunarodne obaveze u oblasti bezbednosti hrane izvršavaju se u skladu sa standardima, smernicama i preporukama relevantnih međunarodnih organizacija, međunarodnim konvencijama i drugim relevantnim međunarodnim sporazumima, a informacije će se razmenjivati sa drugim nacionalnim organizacijama odgovornim za bezbednost hrane.

Vlada propisuje način davanja informacija i postupak obaveštavanja u skladu sa obavezama koje proizlaze iz Sporazuma o sanitarniim i fitosanitarniim merama Svetske trgovinske organizacije (STO).

III. REGISTRACIJA I ODOBRAVANjE OBJEKATA

Opšti zahtevi

Član 19.

Subjekt u poslovanju hranom može da obavlja poslovanje hranom u objektu koji je registrovan u skladu sa posebnim zakonom, a podaci o upisu, promeni i brisanju objekta koji je registrovan u skladu sa posebnim zakonom koriste se za potrebe ovog zakona i zakona kojim se uređuju službene kontrole.

Poslovanje hranom može da obavlja subjekt u poslovanju hranom i kao fizičko lice na sopstvenom gazdinstvu ako ispunjava zahteve za higijenu hrane i druge propisane zahteve u zavisnosti od vrste poslovanja hranom u skladu sa zakonom u pogledu vrste hrane i količine u skladu sa posebnim propisom.

Ministar, odnosno ministar nadležan za poslove zdravlja bliže propisuje vrstu objekata za hranu koji se registruju, odnosno odobravaju.

Registracija objekata

Član 20.

Subjekt u poslovanju hranom dužan je da podnese zahtev za registraciju objekta za koje je propisana registracija u skladu sa ovim zakonom.

Objekat iz stava 1. ovog člana koji se registruje upisuje se u Registar objekata bez prethodnog utvrđivanja opštih zahteva za higijenu hrane na osnovu rešenja ministra i dodeljuje mu se registracioni broj.

Ako se tokom sprovođenja službene kontrole objekta za hranu koji je registrovan utvrdi da taj objekat ne ispunjava zahteve, nadležni inspektor rešenjem nalaže meru i rok za otklanjanje neusaglašenosti u zavisnosti od vrste neusaglašenosti.

Ako se u objektu iz stava 2. ovog člana ne otkloni neusaglašenost u naloženom roku, ministar donosi rešenje o neispunjenosti zahteva za obavljanje delatnosti i zabranjuje se rad objektu i ukida se dodeljeni registracioni broj.

Rešenje ministra iz st. 2 i 4. ovog člana je konačno i protiv njega se može pokrenuti upravni spor.

Ministar, odnosno ministar nadležan za poslove zdravlja u zavisnosti od vrste hrane bliže propisuje način registracije objekata za hranu, obrazac zahteva za registraciju i dokumentaciju koja se dostavlja uz zahtev.

Odobravanje objekata

Član 21.

Subjekt u poslovanju hranom dužan je da podnese zahtev za odobravanje objekta za koje je propisano odobravanje u skladu sa ovim zakonom.

Objekat za hranu koji se odobrava upisuje se u Registar objekata posle utvrđivanja opštih i posebnih zahteva za higijenu hrane u zavisnosti od vrste hrane, na osnovu rešenja ministra, odnosno ministra nadležnog za poslove zdravlja.

Ministar, odnosno ministar nadležan za poslove zdravlja obrazuje komisiju koja utvrđuje ispunjenost opštih i posebnih zahteva za higijenu hrane u zavisnosti od vrste hrane.

Ako komisija utvrdi da objekat za hranu ispunjava opšte i posebne zahteve za higijenu hrane u zavisnosti od vrste hrane, objekat se uslovno odobrava, dodeljuje mu se broj odobrenja i izdaje se privremeno rešenje za obavljanje delatnosti, na period ne duži od šest meseci.

Pre isteka roka utvrđenog rešenjem kojim se privremeno odobrava obavljanje delatnosti, komisija utvrđuje ispunjenost opštih i posebnih zahteva za higijenu hrane u zavisnosti od vrste hrane i na osnovu njenog mišljenja, ministar, odnosno ministar nadležan za poslove zdravlja donosi rešenje kojim se odobrava obavljanje delatnosti i potvrđuje se broj odobrenja.

Izuzetno od stava 4. ovog člana, ministar, odnosno ministar nadležan za poslove zdravlja može da izda odobrenje za obavljanje delatnosti, ako komisija utvrdi da objekat za hranu ispunjava opšte i posebne zahteve za higijenu hrane u zavisnosti od vrste hrane, pod uslovom da se obavljanjem delatnosti ni na koji način ne narušava zdravlje ljudi i životinja, kao i bezbednost hrane.

Ako se tokom sprovođenja službene kontrole objekta za hranu koji je odobren utvrdi da taj objekat ne ispunjava opšte, odnosno posebne zahteve za higijenu hrane u zavisnosti od vrste hrane, nadležni inspektor rešenjem nalaže meru i rok za otklanjanje neusaglašenosti u zavisnosti od vrste neusaglašenosti.

Ako se u objektu iz stava 7. ovog člana ne otkloni neusaglašenost u naloženom roku, ministar, odnosno ministar nadležan za poslove zdravlja donosi rešenje o neispunjenosti zahteva za obavljanje delatnosti i zabranjuje se rad objektu i ukida se dodeljeni broj odobrenja.

Rešenje ministra, odnodno ministra nadležnog za poslove zdravlja iz st. 2, 5, 6. i 8. ovog člana je konačno i protiv njega se može pokrenuti upravni spor.

Ministar, odnosno ministar nadležan za poslove zdravlja u zavisnosti od vrste hrane bliže propisuje način odobravanja objekata za hranu, obrazac zahteva za odobravanje i dokumentaciju koja se dostavlja uz zahtev.

Sadržina i način vođenja Registra objekata

Član 22.

Registar objekata vodi Ministarstvo, odnosno ministarstvo nadležno za poslove zdravlja, radi evidentiranja i praćenja subjekata u poslovanju hranom i objekata u kojima se obavlja poslovanje hranom, kao i sprovođenja službene kontrole.

Registar objekata naročito sadrži podatke o: subjektu u poslovanju hranom, objektu, vrsti delatnosti, registracionom broju, odnosno broju odobrenja.

Podaci iz Registra objekata su javni.

Registar objekata se vodi u elektronskom obliku i može se povezivati sa drugim bazama podataka Ministarstva, odnosno ministarstva nadležnog za poslove zdravlja.

U Registar objekata upisuju se i promene podataka.

Subjekt u poslovanju hranom dužan je da svaku promenu podataka da prijavi Ministarstvu, odnosno ministarstvu nadležnom za poslove zdravlja i o tome dostavi potrebnu dokumentaciju, u roku od 15 dana od dana nastale promene, osim kada je promena podataka već izvršena po službenoj dužnosti.

Ministar, odnosno ministar nadležan za poslove zdravlja u zavisnosti od vrste poslovanja hranom bliže propisuje sadržinu i način vođenja Registra objekata i sastav jedinstvenog registracionog broja ili broja odobrenja, kao i obrazac zahteva za upis, promenu i brisanje podataka u Registru objekata.

Objekti za izvoz

Član 23.

Zabranjen je izvoz iz objekata za hranu koji nisu registrovani ili odobreni za izvoz u skladu sa ovim zakonom.

Objekti za hranu koji su registrovani ili odobreni u skladu sa ovim zakonom mogu da se registruju ili odobre za izvoz u skladu sa zahtevima države uvoznice.

Zahtev za utvrđivanje ispunjenosti uslova za izvoz podnosi se Ministarstvu, odnosno Ministarstvu nadležnom za poslove zdravlja.

Ministar, odnosno ministar nadležan za poslove zdravlja obrazuje komisiju koja utvrđuje ispunjenost zahteva države uvoznice.

Ako komisija utvrdi da objekat za hranu ispunjava zahteve države uvoznice, ministar, odnosno ministar nadležan za poslove zdravlja donosi rešenje za izvoz, dodeljuje mu izvozni broj i objekat se upisuje u Registar objekata za izvoz.

Ako komisija utvrdi da objekat za hranu ne ispunjava zahteve države uvoznice, ministar, odnosno ministar nadležan za poslove zdravlja donosi rešenje o tome da taj objekat za hranu ne ispunjava zahteve za izvoz države uvoznice.

Rešenje ministra, odnosno ministra nadležnog za poslove zdravlja iz st. 5. i 6. ovog člana je konačno i protiv njega se može pokrenuti upravni spor.

Registar objekata za izvoz vodi Ministarstvo, odnosno ministarstvo nadležno za poslove zdravlja, radi evidentiranja i praćenja objekata za izvoz i sprovođenja službene kontrole.

Registar objekata za izvoz naročito sadrži podatke o: subjektu u poslovanju hranom, objektu, vrsti delatnosti, izvoznom broju.

Podaci iz Registra objekata za izvoz su javni.

Registar objekata za izvoz se vodi u elektronskom obliku i može se povezivati sa drugim bazama podataka Ministarstva, odnosno ministarstva nadležnog za poslove zdravlja.

U Registar objekata upisuju se i promene podataka.

Subjekt u poslovanju hranom dužan je da svaku promenu podataka prijavi Ministarstvu, odnosno ministarstvu nadležnom za poslove zdravlja i o tome dostavi potrebnu dokumentaciju, u roku od 15 dana od dana nastale promene, osim kada je promena podataka već izvršena po službenoj dužnosti.

Subjekt u poslovanju hranom briše se iz Registra objekata za izvoz na osnovu zahteva ili ako prestane da ispunjava zahteve države uvoznice.

Ministar, odnosno ministar nadležan za poslove zdravlja bliže propisuje vrste objekata za izvoz, način registracije ili odobravanja objekata za izvoz u zavisnosti od vrste poslovanja hranom, sadržinu i način vođenja Registra objekata za izvoz i obrazac zahteva za upis i promenu podataka objekata za izvoz u Registar objekata za izvoz, kao i brisanje iz tog registra.

Brisanje iz registara

Član 24.

Objekat se briše iz Registra objekata, odnosno Registra objekata za izvoz ako subjekt u poslovanju hranom donese odluku o prestanku obavljanja delatnosti za koje je upisan u Registar objekata ili ako prestane da ispunjava zahteve u skladu sa ovim zakonom, odnosno zahteve propisane posebnim propisima.

IV. DIREKCIJA ZA NACIONALNE REFERENTNE LABORATORIJE

Poslovi Direkcije za nacionalne referentne laboratorije

Član 25.

Direkcija za nacionalne referentne laboratorije (u daljem tekstu: Direkcija) obavlja laboratorijske i sa njima povezane stručne poslove u oblasti bezbednosti hrane i hrane za životinje, kontrole kvaliteta i bezbednosti mleka, zdravlja bilja, semena i sadnog materijala i banke biljnih gena, i to za metode za koje je akreditovana.

U okviru Direkcije obavljaju se i sledeći poslovi:

1) saradnja sa referentnim laboratorijama Evropske unije i učešće u programima obuka i u međulaboratorijskim uporednim ispitivanjima koje organizuju te laboratorije;

2) koordinacija aktivnosti službenih laboratorija radi usklađivanja i unapređenja metoda laboratorijskih ispitivanja i dijagnostike, kao i njihove primene;

3) organizovanje, prema potrebi, međulaboratorijskog uporednog ispitivanja ili testova osposobljenosti među službenim laboratorijama, odgovarajuće praćenje takvih ispitivanja i obaveštavanje Ministarstva, odnosno ministarstva nadležnog za poslove zdravlja o rezultatima takvih ispitivanja i praćenja;

4) razmena informacija dobijenih od referentnih laboratorija drugih zemalja koje se dostavljaju Ministarstvu, odnosno ministarstvu nadležnom za poslove zdravlja i službenim laboratorijama;

5) obezbeđivanje Ministarstvu naučne i tehničke podrške za sprovođenje planova kontrola;

6) prema potrebi, validiranje reagenasa i partije reagenasa, izrada i održavanje ažurnog spiska dostupnih referentnih supstanci i reagenasa, kao i proizvođača i dobavljača takvih supstanci i reagenasa;

7) prema potrebi, sprovođenje obuke za zaposlene u službenim laboratorijama;

8) pružanje aktivne podrške u dijagnostici epidemija bolesti koje se prenose hranom, zoonoza ili bolesti životinja ili štetnih organizama, a u slučaju neusaglašenih pošiljki, obavljanje potvrdne dijagnostike, karakterizacija i epizotiološka ili taksonomska ispitivanja izolata patogena ili primeraka štetnih organizama;

9) vršenje usluga potvrdnog ispitivanja ako je to relevantno za potrebe službenih laboratorija.

Direkcija za poslove koje obavlja kao službena i referentna laboratorija mora da ispunjava zahteve propisane za službene i referentne laboratorije u skladu sa zakonom kojim se uređuju službene kontrole.

Pored poslova iz st. 1. i 2. ovog člana Direkcija obavlja i laboratorijska ispitivanja mleka za potrebe praćenja i unapređenja proizvodnih sposobnosti muznih grla.

Laboratorijski i sa njima povezani stručni poslovi iz oblasti zdravlja bilja, semena i sadnog materijala koji se obavljaju u okviru Direkcije uređuju se propisima kojima se uređuje zdravlje bilja, službene kontrole i seme i sadni materijal.

Pored poslova iz st. 1. i 2. i stava 4. ovog člana Direkcija obavlja i poslove banke biljnih gena, i to:

1) čuvanje kolekcije semena i sadnog materijala;

2) registraciju uzoraka, njihovo čišćenje, sušenje, pakovanje, skladištenje i održavanje;

3) umnožavanje i regeneraciju uzoraka;

4) skladištenje duplikata uzoraka;

5) organizovanje održavanja, odnosno održavanje kolekcije sadnog materijala;

6) razmenu uzoraka sa drugim bankama gena u svetu.

Pored poslova iz st. 1. i 2. i st. 4. i 6. ovog člana Direkcija obavlja i poslove:

1) investicionog održavanja objekata i prateće infrastrukture svojih laboratorija;

2) planiranja, pokretanja, programiranja, pripreme, sprovođenja i praćenja realizacije projekata opremanja svojih laboratorija;

3) pokretanja i koordinacije stručne saradnje između referentnih laboratorija.

Poslove iz st. 6. i 7. ovog člana ne mogu da obavljaju druge laboratorije izabrane putem konkursa.

V. STRUČNI SAVET ZA PROCENU RIZIKA U OBLASTI BEZBEDNOSTI HRANE I HRANE ZA ŽIVOTINjE

Osnivanje Stručnog saveta za procenu rizika u oblasti bezbednosti hrane i hrane za životinje

Član 26.

Radi razmatranja pitanja u vezi sa procenom rizika u oblasti bezbednosti hrane i hrane za životinje ministar, uz saglasnost ministra nadležnog za poslove zdravlja, u skladu sa propisima kojima se uređuje državna uprava, rešenjem osniva posebnu radnu grupu - Stručni savet za procenu rizika u oblasti bezbednosti hrane i hrane za životinje (u daljem tekstu: Stručni savet).

Administrativne i tehničke poslove za potrebe Stručnog saveta obavlja Ministarstvo.

Stručni savet je dužan da u radu primenjuje i koristi preporuke, smernice i informacije dostupne od Evropske agencije za bezbednost hrane (European Food Safety Authority - EFSA).

Poslovi Stručnog saveta

Član 27.

Stručni savet obavlja sledeće poslove:

1) priprema stručna i naučna mišljenja ministarstvima i drugim organima državne uprave, subjektima u poslovanju hranom i hranom za životinje, potrošačima, kao i drugim zainteresovanim subjektima, o rizicima u vezi sa hranom i hranom za životinje;

2) unapređenja i koordinacije u primeni metoda za procenu rizika;

3) pružanja naučne i tehničke podrške na zahtev ministarstava i drugih organa državne uprave u tumačenju i razmatranju mišljenja o proceni rizika;

4) prikupljanja, upoređivanja i analiziranja naučno-tehničkih podataka koji se odnose na definisanje i kontrolu rizika koji imaju direktan ili indirektan uticaj na bezbednost hrane i hrane za životinje;

5) pružanja naučne i stručne pomoći, na zahtev ministarstava koja sprovode postupke za upravljanje kriznim situacijama u oblasti bezbednosti hrane i hrane za životinje;

6) davanja mišljenja na mere koje se preduzimaju radi unapređenja sistema u oblasti bezbednosti hrane i hrane za životinje;

7) obaveštavanja javnosti i zainteresovanih subjekata o relevantnim informacijama iz delokruga rada Stručnog saveta;

8) davanja mišljenja na program za upravljanje kriznim situacijama u oblasti bezbednosti hrane i hrane za životinje;

9) davanja preporuka za stručno usavršavanje i edukaciju u oblasti bezbednosti hrane i hrane za životinje;

10) druge poslove u vezi sa procenom rizika u oblasti bezbednosti hrane, kao i hrane za životinje u skladu sa zakonom kojim se uređuje hrana za životinje.

VI. ZAHTEVI ZA BEZBEDNOST HRANE

Opšti zahtevi za bezbednost hrane i zabrane

Član 28.

Zabranjeno je stavljanje na tržište hrane koja nije bezbedna.

Hrana nije bezbedna ako je štetna po zdravlje ljudi i ako nije pogodna za ishranu ljudi.

Hrana nije bezbedna ako sadrži:

1) sredstva za zaštitu bilja, odnosno biocidne proizvode, uključujući i njihove metabolite i proizvode nastale njihovom razgradnjom ili reakcijom, koji prelaze maksimalno dozvoljene nivoe ili nisu odobreni ili registrovani za primenu;

2) kontaminante koji prelaze maksimalno dozvoljene nivoe;

3) supstance sa farmakološkim dejstvom ili njihove metabolite koji nisu dozvoljeni za lečenje životinja koje se koriste u proizvodnji hrane ili prelaze maksimalno dozvoljene nivoe ili nisu odobreni ili registrovani za primenu na životinjama koje se koriste u proizvodnji hrane ili nisu odobreni kao aditivi u hrani za životinje koje se koriste u proizvodnji hrane;

4) supstance sa farmakološkim dejstvom ili njihove metabolite kod lečenih životinja, a da nije poštovana propisana karenca;

5) ostale supstance čije prisustvo u hrani nije dozvoljeno ili koje same ili zajedno sa drugim supstancama prelaze maksimalno dozvoljene nivoe i predstavljaju opasnost po zdravlje ljudi;

6) mikroorganizme, viruse, parazite i njihove razvojne oblike, koji predstavljaju pretnju po zdravlje ljudi;

7) fizičke opasnosti čije prisustvo u hrani nije dozvoljeno i koje predstavljaju pretnju po zdravlje ljudi.

Zahtevi za bezbednost hrane

Član 29.

Bezbednost hrane utvrđuje se na osnovu:

1) zahteva u svakoj fazi proizvodnje, prerade i distribucije hrane, kao i načina na koji potrošači pripremaju i konzumiraju hranu u skladu sa namenom;

2) informacija koje su dostupne potrošaču, uključujući informacije na deklaraciji ili druge informacije koje su potrošaču opšte dostupne, a koje se odnose na sprečavanje specifičnih štetnih efekata određene hrane ili kategorije hrane na zdravlje ljudi.

Štetni efekat hrane na zdravlje ljudi utvrđuje se na osnovu sledećeg:

1) mogućih direktnih ili indirektnih, kratkoročnih ili dugoročnih štetnih efekata takve hrane na zdravlje potrošača, kao i mogućih efekata na zdravlje budućih generacija;

2) mogućih kumulativnih toksičnih efekata;

3) posebne zdravstvene osetljivosti određene kategorije potrošača kada je hrana namenjena toj kategoriji potrošača.

Hrana nije pogodna za ishranu ljudi ako je takva hrana neprihvatljiva za upotrebu kojoj je namenjena zbog kontaminacije spoljnim ili nekim drugim faktorom, kao i zbog propadanja, kvarenja ili razgradnje i isteka roka trajanja, u skladu sa propisima kojima se uređuje deklarisanje hrane.

Kada je hrana koja nije bezbedna deo serije, partije ili pošiljke hrane iste kategorije ili opisa, smatra se da sva hrana u toj seriji, partiji ili pošiljci nije bezbedna, osim ako se, posle detaljne procene, ne dokaže da je ostatak serije, partije ili pošiljke bezbedan.

Ministar propisuje zahteve za brzo zamrzavanje hrane, način kontrole temperature i praćenja temperature u prevoznim sredstvima i prostorima za skladištenje i čuvanje brzo zamrznute hrane, kao i način i zahteve za deklarisanje, označavanje i stavljanje na tržište.

Ministar bliže propisuje zahteve i način primene mlečne kiseline za smanjenje površinske mikrobiološke kontaminacije na trupovima goveda.

Ministar, uz saglasnost ministra nadležnog za poslove zdravlja, bliže propisuje maksimalne koncentracije određenih kontaminanata u hrani i supstanci sa farmakološkim dejstvom u hrani, kao i metode uzorkovanja i ispitivanja hrane radi utvrđivanja prisustva i nivoa određenih kontaminanata i supstanci sa farmakološkim dejstvom u hrani.

Ministar nadležan za poslove zdravlja, uz saglasnost ministra, propisuje:

1) kvalitet vode za ljudsku upotrebu;

2) hranu za specifične populacione grupe (hrana za odojčad i malu decu, hrana za posebne medicinske namene, zamene za kompletnu dnevnu ishranu za osobe na dijeti za mršavljenje);

3) dodatke ishrani (dijetetske suplemente);

4) zdravstvenu ispravnost i kvalitet soli za ishranu ljudi i proizvodnju hrane;

5) aditive za hranu;

6) arome;

7) prehrambene enzimske preparate;

8) nutritivne i zdravstvene izjave na deklaraciji hrane;

9) hranu za osobe intolerantne na gluten;

9) zamene za so za ishranu ljudi;

10) zahteve za informisanje potrošača o odsutnosti ili smanjenoj prisutnosti glutena u hrani;

11) zahteve za dodavanje hrani vitamina, minerala i drugih određenih supstanci;

12) zahteve za materijale i predmete koji dolaze u kontakt sa hranom, kao i zahteve za stavljanje na tržište plastičnih materijala i predmeta koji sadrže plastiku koja potiče iz otpada ili je od njega proizvedena; upotrebu recikliranih plastičnih materijala i predmeta u kontaktu sa hranom i plastičnih materijala i predmeta koji su namenjeni za recikliranje.

Mere ograničenja i zabrane hrane

Član 30.

U slučaju osnovane sumnje da hrana nije bezbedna, Ministarstvo, odnosno ministarstvo nadležno za poslove zdravlja dužno je da preduzme mere radi ograničenja ili zabrane i povlačenja takve hrane sa tržišta, sve do otklanjanja sumnje na njenu bezbednost.

Kada se utvrdi da hrana nije bezbedna, Ministarstvo, odnosno ministarstvo nadležno za poslove zdravlja dužno je da preduzme mere ograničenja ili zabrane i povlačenja takve hrane sa tržišta, u skladu sa ovim zakonom.

Hrana tretirana jonizujućim zračenjem

Član 31.

Hrana tretirana jonizujućim zračenjem može da se stavlja na tržište ako je tretirana jonizujućim zračenjem u objektu koji poseduje odobrenje za radijacionu delatnost u skladu sa propisom kojim se uređuje radijaciona bezbednost i nuklearna sigurnost i ako je odobren u skladu sa ovim zakonom.

Tretiranje hrane jonizujućim zračenjem se može koristiti samo u svrhe:

1) smanjenja učestalosti bolesti koje se prenose hranom uništavanjem patogenih organizama;

2) smanjenja kvarenja hrane usporavanjem ili zaustavljanjem procesa propadanja i uništavanjem organizama koji uzrokuju kvarenje hrane;

3) smanjenje gubitaka i otpada od hrane zbog ranog sazrevanja i klijanja proizvoda;

4) suzbijanja organizama štetnih za bilje ili biljne proizvode.

Odobravanje tretiranja hrane jonizujućim zračenjem

Član 32.

Tretiranje hrane jonizujućim zračenjem može se odobriti ako:

1) postoji opravdana tehnološka potreba;

2) ne predstavlja opasnost po zdravlje ljudi i obavlja se u skladu sa propisanim zahtevima;

3) je korisno za potrošače;

4) se ne koristi kao zamena za dobru higijensku, dobru proizvođačku ili dobru poljoprivrednu praksu.

Objekti u kojima se koristi izvor jonizujućeg zračenja za tretiranje hrane moraju biti upisani u Registar objekata.

Subjekt u poslovanju hranom dužan je da vodi evidenciju o vrsti i količini hrane tretirane jonizujućim zračenjem za svaki izvor jonizujućeg zračenja koji se koristi za tretiranje hrane.

Materijali koji se koriste za pakovanje hrane tretirane jonizujućim zračenjem moraju biti odgovarajući za tu namenu i moraju ispunjavati zahteve utvrđene propisom kojim se uređuju materijali i predmeti koji dolaze u kontakt sa hranom.

Ministar, uz saglasnost ministra nadležnog za poslove zdravlja, propisuje vrstu hrane koja se može tretirati jonizujućim zračenjem, zahteve za objekte u kojima se takva hrana može tretirati, način tretiranja hrane jonizujućim zračenjem, način i zahteve za deklarisanje, označavanje i stavljanje hrane na tržište tretirane jonizujućim zračenjem i izvore jonuzujućeg zračenja kojima hrana može biti tretirana, kao i sadržinu evidencije o vrsti i količini hrane tretirane jonizujućim zračenjem.

Deklarisanje, označavanje i oglašavanje hrane

Član 33.

Hrana koja se stavlja na tržište na teritoriji Republike Srbije mora da bude označena, deklarisana, oglašena i predstavljena u skladu sa ovim zakonom i posebnim propisima kojima se uređuje deklarisanje, označavanje i oglašavanje hrane.

Označavanje, deklarisanje, oglašavanje i predstavljanje hrane, uključujući njen oblik, izgled i ambalažu, materijal za pakovanje, raspored i način prikazivanja, kao i podaci o hrani koji su dostupni potrošačima, ne smeju dovoditi potrošača u zabludu.

Ministar, odnosno ministar nadležan za poslove zdravlja propisuje zahteve za deklarisanje, označavanje i oglašavanje hrane.

VI. ODGOVORNOSTI SUBJEKATA U POSLOVANjU HRANOM

Odgovornost

Član 34.

Subjekti u poslovanju hranom u svim fazama proizvodnje, prerade i distribucije hrane kojom upravljaju dužni su da obezbede da hrana ispunjava zahteve propisane ovim zakonom, kao i da dokažu ispunjenost tih zahteva.

Ako subjekt u poslovanju hranom osnovano sumnja ili utvrdi da je nastala povreda propisanih zahteva za bezbednost hrane u bilo kojoj fazi proizvodnje, prerade i distribucije hrane, koja više nije pod njegovom direktnom kontrolom, dužan je da odmah pokrene postupak za povlačenje predmetne hrane sa tržišta i o tome obaveštava Ministarstvo, odnosno ministarstvo nadležno za poslove zdravlja.

Ako je hrana iz stava 2. ovog člana došla do potrošača, subjekat u poslovanju hranom je dužan da na efikasan i precizan način obavesti potrošača o razlozima za povlačenje hrane i, ako je potrebno, da zahteva od potrošača da vrati već isporučenu hranu, ako drugim merama nije moguće obezbediti visok nivo zaštite zdravlja.

Subjekt u poslovanju hranom, odgovoran za maloprodaju ili distribuciju hrane čije aktivnosti ne utiču na pakovanje, označavanje, bezbednost ili integritet hrane, dužan je da pokrene postupak za povlačenje hrane sa tržišta koja nije u skladu sa zahtevima za bezbednost hrane.

Subjekt u poslovanju hranom iz stava 4. ovog člana dužan je da pruži informacije koje se odnose na sledljivost hrane i sarađuje u aktivnostima koje preduzimaju drugi subjekti u lancu hrane, kao i Ministarstvo, odnosno ministarstvo nadležno za poslove zdravlja.

Ako subjekt u poslovanju hranom osnovano sumnja ili utvrdi da hrana koju je stavio na tržište može biti štetna za zdravlje ljudi, dužan je da o tome odmah obavesti Ministarstvo, odnosno ministarstvo nadležno za poslove zdravlja, kao i o aktivnostima koje je preduzeo radi sprečavanja rizika za potrošače.

Subjekt u poslovanju hranom iz stava 6. ovog člana obaveštava Ministarstvo, odnosno ministarstvo nadležno za poslove zdravlja o aktivnostima koje je preduzeo radi sprečavanja rizika za potrošača.

Subjekt u poslovanju hranom ne sme da sprečava bilo koje lice da sarađuje sa Ministarstvom, odnosno ministarstvom nadležnim za poslove zdravlja.

Subjekt u poslovanju hranom dužan je da sarađuje sa Ministarstvom, odnosno ministarstvom nadležnim za poslove zdravlja u sprovođenju mera koje oni preduzimaju radi izbegavanja ili smanjenja rizika koje predstavlja hrana koju subjekt isporučuje ili je isporučio na tržište.

Sledljivost

Član 35.

Sledljivost hrane, životinja koje se koriste za proizvodnju hrane i bilo koje druge supstance koja je namenjena da bude ugrađena ili se očekuje da će biti ugrađena u hranu mora biti obezbeđena u svim fazama proizvodnje, prerade i distribucije.

Subjekt u poslovanju hranom dužan je da identifikuje svakog subjekta od koga nabavlja i kome dostavlja hranu, životinje koje se koriste za proizvodnju hrane ili bilo koju supstancu koja je namenjena da bude ugrađena ili se očekuje da će biti ugrađena u hranu.

Subjekt iz stava 2. ovog člana mora da ima uspostavljen sistem i procedure koje obezbeđuju dostupnost podataka o sledljivosti.

Hrana koja se stavlja na tržište ili za koju postoji verovatnoća da će biti stavljena na tržište na teritoriji Republike Srbije mora da bude na odgovarajući način označena, radi praćenja sledljivosti, putem odgovarajuće dokumentacije ili podataka.

Ministar bliže propisuje zahteve za sledljivost hrane u zavisnosti od vrste hrane, životinja za proizvodnju hrane i bilo koje druge supstance koja je namenjena da bude ugrađena u hranu ili se očekuje da će biti ugrađena u hranu.

VIII. OPŠTE OBAVEZE PRI UVOZU I IZVOZU HRANE

Međunarodni standardi, smernice i preporuke

Član 36.

Mere zasnovane na naučnim principima, međunarodnim standardima, smernicama i preporukama primenjuju se radi osiguranja bezbednosti hrane, u obimu koji je neophodan za zaštitu života i zdravlja ljudi.

Mere bezbednosti hrane primenjuju se na način da se izbegne proizvoljna i neopravdana diskriminacija između država u kojima prevladavaju isti ili slični uslovi, na način koji ne predstavlja prikriveno ograničavanje spoljne trgovine.

Radi obezbeđenja višeg nivoa zaštite života i zdravlja ljudi od nivoa koji se postiže merama zasnovanim na međunarodnim standardima, smernicama i preporukama, mogu se preduzeti i druge mere za bezbednost hrane, kada postoji naučno opravdanje ili ako bi te mere dovele do nivoa zaštite koji se razlikuje od nivoa koji Republika Srbija smatra da je potreban.

Primena međunarodnih standarda, smernica i preopruka

Član 37.

Ministarstvo, odnosno ministarstvo nadležno za poslove zdravlja primenjuje međunarodne standarde, smernice i preporuke tako da:

1) doprinosi razvoju međunarodnih tehničkih standarda za hranu, kao i higijenskih i fitosanitarnih standarda;

2) promoviše koordinaciju rada na standardima za hranu koje preduzimaju međunarodne vladine i nevladine organizacije;

3) doprinosi, tamo gde je to relevantno i prikladno, razvoju sporazuma o priznavanju istovetnosti određenih mera povezanih sa hranom;

4) posvećuje naročitu pažnju posebnim razvojnim, finansijskim i trgovinskim potrebama država u razvoju, kako bi se osiguralo da međunarodni standardi ne stvaraju nepotrebne prepreke izvozu iz država u razvoju;

5) promoviše doslednost između međunarodnih tehničkih standarda i propisa o hrani, istovremeno osiguravajući visok nivo zaštite.

Opšte obaveze na tržištu hrane

Član 38.

Propisane mere bezbednosti hrane moraju da budu prilagođene karakteristikama regiona koje bi mogle uticati na bezbednost hrane, bilo u celoj državi ili delu države, nekoliko država ili delovima nekoliko država, iz kojih hrana potiče ili kojima je hrana namenjena, posebno uzimajući u obzir nivo prevalence određenih bolesti ili štetočina, postojanje programa za njihovo iskorenjivanje ili sprečavanje, kao i relevantne kriterijume i preporuke relevantnih međunarodnih tela.

Procedure za proveru primene mera bezbednosti hrane sprovode se efikasno i na način koji neće biti manje povoljan za uvoz hrane od sličnih proizvoda domaćeg porekla.

Uvoz hrane

Član 39.

Hrana koja se uvozi u Republiku Srbiju radi stavljanja u slobodan promet mora da ispunjava zahteve u skladu sa propisima o hrani ili zahteve koje je Republika Srbija priznala kao istovetne njima ili, ako postoji međunarodni sporazum, sa zahtevima sadržanim u tom sporazumu.

Izvoz hrane

Član 40.

Hrana koja se izvozi ili uvozi radi ponovnog izvoza iz Republike Srbije mora biti u skladu sa odgovarajućim zahtevima propisa o hrani, osim ako nadležni organi države uvoznice ne zahtevaju drugačije ili ako nije drugačije uređeno propisima, standardima i drugim zakonskim postupkom koji su na snazi u državi uvoznici.

Izuzetno od stava 1. ovog člana, u slučaju kada je hrana štetna po zdravlje, hrana se može izvoziti ili uvoziti radi ponovnog izvoza samo ako su nadležni organi države odredišta izričito saglasni, pošto su u potpunosti informisani o razlozima i okolnostima zbog kojih se hrana ne može staviti na tržište u Republici Srbiji.

Ako se primenjuju odredbe međunarodnog sporazuma između Republike Srbije i države uvoznice, hrana koja se izvozi iz Republike Srbije u tu državu, mora da ispunjava zahteve sadržane u tom međunarodnom sporazumu.

IX. SISTEM BRZOG UZBUNjIVANjA, HITNE MERE I UPRAVLjANjE KRIZNIM SITUACIJAMA

1. Sistem brzog uzbunjivanja

Uspostavljanje sistema brzog uzbunjivanja

Član 41.

Ovim zakonom uspostavlja se sistem brzog uzbunjivanja, kao mreža za obaveštavanje o direktnim i indirektnim rizicima po zdravlje izazvanim hranom i hranom za životinje.

Mrežu za obaveštavanje čine Ministarstvo i ministarstvo nadležno za poslove zdravlja koji određuju kontakt tačke.

Sistemom brzog uzbunjivanja upravlja Ministarstvo kao Nacionalna kontakt tačka.

Ako kontakt tačka u sistemu brzog uzbunjivanja ima informacije koje se odnose na postojanje direktnog ili indirektnog rizika po zdravlje ljudi koji potiče od hrane i hrane za životinje, ove informacije sa podacima odmah se prijavljuju u sistemu brzog uzbunjivanja.

Nacionalna kontakt tačka u sistemu brzog uzbunjivanja odmah se obaveštava u slučajevima:

1) kada je preduzeta bilo koja mera koja ima za cilj ograničavanje stavljanja na tržište ili prinudno povlačenje sa tržišta ili opoziv hrane i hrane za životinje, radi zaštite zdravlja ljudi, a koje zahteva brzo delovanje;

2) bilo koje preporuke koje imaju za cilj da spreče, ograniče ili nametnu posebne zahteve za stavljanje na tržište ili eventualnu upotrebu hrane i hrane za životinje, zbog ozbiljnog rizika po zdravlje ljudi, a koje zahteva brzo delovanje;

3) odbijanja proizvodne partije, kontejnera ili pošiljke hrane i hrane za životinje na graničnom kontrolnom mestu, a koje je u vezi sa direktnim ili indirektnim rizikom po zdravlje ljudi.

Ministar, uz saglasnost ministra nadležnog za poslove zdravlja, bliže propisuje način uspostavljanja i organizacije sistema brzog uzbunjivanja za bezbednost hrane i hrane za životinje.

Zainteresovane zemlje i međunarodne organizacije

Član 42.

Druge zainteresovane države i međunarodne organizacije mogu učestvovati u sistemu brzog uzbunjivanja, na osnovu sporazuma zaključenih sa tim državama i međunarodnim organizacijama.

Javna dostupnost informacija iz sistema brzog uzbunjivanja

Član 43.

Informacije sa podacima o identifikaciji hrane i hrane za životinje, riziku i preduzetim merama iz sistema brzog uzbunjivanja, koji se odnose na rizik po zdravlje ljudi koji izaziva hrana i hrana za životinje, moraju biti dostupni javnosti u skladu sa članom 14. ovog zakona.

Iz sistema brzog uzbunjivanja ne otkrivaju se informacije sa podacima koje po svojoj prirodi predstavljaju poslovnu tajnu, osim u opravdanim slučajevima kada moraju da se objave, ako okolnosti to zahtevaju, da bi se zaštitilo zdravlje ljudi.

Informacije sa podacima koje predstavljaju poslovnu tajnu iz stava 2. ovog člana, a koji su od značaja za efikasnost nadzora tržišta i aktivnosti sprovođenja propisa hrani i propisa u oblasti hrane za životinje moraju biti dostupni nadležnim organima, koji su dužni da obezbede njihovu zaštitu.

2. Hitne mere

Član 44.

Kada Ministarstvo, odnosno ministarstvo nadležno za poslove zdravlja, utvrdi da hrana ili hrana za životinje, domaćeg porekla ili iz uvoza, može da predstavlja ozbiljan rizik po zdravlje ljudi, zdravlje životinja ili životnu sredinu, kao i da taj rizik ne može na zadovoljavajući način da bude uklonjen, ministar, odnosno ministar nadležan za poslove zdravlja, dužan je da naredi jednu ili više hitnih mera:

1) ako je hrana ili hrana za životinje domaćeg porekla:

(1) privremena zabrana stavljanja na tržište ili upotrebe navedene hrane ili hrane za životinje,

(2) određivanje posebnih zahteva za postupanje sa navedenom hranom ili hranom za životinje,

(3) druge odgovarajuće privremene mere;

2) ako je hrana ili hrana za životinje iz uvoza:

(1) privremena zabrana uvoza navedene hrane ili hrane za životinje iz cele ili dela države izvoznice i, prema potrebi, iz države tranzita,

(2) određivanje posebnih zahteva za postupanje sa navedenom hranom ili hranom za životinje iz cele ili dela države izvoznice i, prema potrebi, iz države tranzita,

(3) druge odgovarajuće privremene mere.

Svi učesnici u sistemu za brzo uzbunjivanje dužni su da, u okviru svojih nadležnosti, odmah obaveste Ministarstvo, odnosno ministarstvo nadležno za poslove zdravlja o pojavi rizika iz stava 1. ovog člana.

Ako se na osnovu procene rizika ne potvrdi postojanje rizika po zdravlje, Ministarstvo, odnosno ministarstvo nadležno za poslove zdravlja dužno je da stavi van snage naređenu meru.

3. Upravljanje kriznim situacijama

Opšti plan upravljanja kriznim situacijama

Član 45.

U slučaju direktnog ili indirektnog rizika po zdravlje ljudi, zdravlje životinja ili životnu sredinu uzrokovanog hranom ili hranom za životinje, čija pojava nije mogla biti predviđena, sprečena, uklonjena ili svedena na prihvatljivi nivo propisanim merama, primenjuju se mere utvrđene Opštim planom upravljanja kriznim situacijama u oblasti bezbednosti hrane i hrane za životinje.

Opšti plan upravljanja kriznim situacijama iz stava 1. ovog člana naročito sadrži:

1) vrstu situacije u kojoj postoji direktan ili indirektan rizik po zdravlje ljudi uzrokovan hranom ili hranom za životinje;

2) mere koje se moraju sprovesti odmah kada se utvrdi da hrana ili hrana za životinje predstavlja ozbiljnu opasnost za ljude ili životinje, bilo direktno ili indirektno preko životne sredine;

3) procedure za upravljanje kriznim situacijama, koje uključuju načelo transparentnosti i komunikacije;

4) plan vežbi i simulacija za upravljanje kriznim situacijama.

Vlada donosi Opšti plan upravljanja kriznim situacijama u oblasti bezbednosti hrane i hrane za životinje.

Revizija Opšteg plana upravljanja kriznim situacijama

Član 46.

Opšti plan upravljanja kriznim situacijama u oblasti bezbednosti hrane i hrane za životinje revidira se na osnovu stečenog iskustva, uključujući iskustvo stečeno u sprovedenim vežbama i simulacijama.

Poseban plan upravljanja kriznim situacijama

Član 47.

Na osnovu Opšteg plana upravljanja kriznim situacijama u oblasti bezbednosti hrane i hrane za životinje ministar, uz saglasnost ministra nadležnog za poslove zdravlja, donosi poseban plan upravljanja kriznim situacijama, u zavisnosti od vrste rizika, i formira krizni tim za sprovođenje posebnog plana.

X. ZAHTEVI ZA HIGIJENU HRANE

Obaveze subjekata u poslovanju hranom i zahtevi za higijenu hrane

Član 48.

Subjekti u poslovanju hranom dužni su da obezbede ispunjenost propisanih zahteva za higijenu hrane u svim fazama proizvodnje, prerade i distribucije hrane pod njihovom kontrolom, u skladu sa ovim zakonom i drugim propisima.

Lice koje na svom radnom mestu, u bilo kojoj fazi proizvodnje, prerade i distribucije, dolazi u kontakt sa hranom, mora imati osnovno znanje o higijeni hrane i ličnoj higijeni, i mora nositi radnu odeću i obuću.

Ministar, uz saglasnost ministra nadležanog za poslove zdravlja propisuje opšte zahteve za higijenu hrane.

Ministar propisuje posebne zahteve za higijenu hrane u zavisnosti od vrste hrane.

Ministar, uz saglasnost ministra nadležanog za poslove zdravlja, propisuje mikrobiološke kriterijume za hranu.

Analiza opasnosti i kritičnih kontrolnih tačaka (HACCP)

Član 49.

Subjekti u poslovanju hranom dužni su da uspostave sistem za osiguranje bezbednosti hrane u svim fazama proizvodnje, prerade i distribucije hrane, osim na nivou primarne proizvodnje, u svakom objektu pod njihovom kontrolom, u skladu sa principima dobre proizvođačke prakse, dobre higijenske prakse, odnosno analizom opasnosti i kritičnih kontrolnih tačaka (u daljem tekstu: HACCP).

Uputstva za dobru proizvođačku i higijensku praksu i HACCP

Član 50.

Subjekt u poslovanju hranom dužan je da koristi uputstva za dobru proizvođačku i higijensku praksu, uključujući i na nivou primarne proizvodnje, kao i primenu HACCP, koja su izrađena od strane odgovarajućih sektora u poljoprivredno prehrambenom lancu.

Uputstva iz stava 1. ovog člana izrađuju se uzimajući u obzir odgovarajuća pravila i uputstva Evropske unije, Komisije za Codex Alimentarius i drugih međunarodnih organizacija i moraju biti odgovarajuća za sektor i za hranu na koju se odnose.

Subjekat u poslovanju hranom dužan je da ima odgovorno lice koje je zaduženo za sprovođenje dobre proizvođačke prakse, dobre higijenke prakse, odnosno HACCP.

Nacionalne mere

Član 51.

Izuzetno od odredaba čl. 49. i 50. ovog zakona, propisani zahtevi u vezi sa higijenom hrane ne odnose se na direktno snabdevanje potrošača primarnim proizvodima u malim količinama.

Ministar, odnosno ministar nadležan za poslove zdravlja propisuje isključenja, prilagođavanja ili odstupanja od zahteva za higijenu hrane iz čl. 49. i 50. ovog zakona za proizvodnju, preradu i distribuciju hrane, i to za objekte:

1) za proizvodnju malih količina hrane;

2) u kojima se primenjuju tradicionalne metode u određenim fazama proizvodnje, prerade i distribucije hrane;

3) u kojima se proizvodi hrana sa tradicionalnim karakteristikama;

4) koji se nalaze u područjima u kojima postoje posebna geografska ograničenja.

Isključenja, prilagođavanja ili odstupanja iz stava 2. ovog člana odnose se na izgradnju, uređenje i opremanje objekata u poslovanju hranom, kao i na olakšice u primeni sistema samokontrole, uzimajući u obzir odgovarajuće faktore rizika i pod uslovom da takva odstupanja ne utiču na ostvarivanje cilja ovog zakona.

Ministar bliže propisuje male količine primarnih proizvoda koje se isporučuju potrošačima, kao i područja za obavljanje te delatnosti.

Ministar, odnosno ministar nadležan za poslove zdravlja propisuje zahteve za stavljanje malih količina hrane na tržište, koje se količine hrane smatraju malim količinama hrane, vrstu hrane, mesto, odnosno područje na kojem se mogu stavljati na tržište male količine hrane, zahteve za proizvodnju hrane sa tradicionalnim karakteristikama i hrane u oblastima sa posebnim geografskim ograničenjima, kao i obrazac potvrde u zavisnosti od vrste hrane koja se stavlja na tržište i sadržinu evidencije.

XI. KVALITET HRANE

Član 52.

Subjekti u poslovanju hranom dužni su da obezbede u svim fazama proizvodnje, prerade i distribucije koji su pod njihovom kontrolom ispunjenost propisanih zahteva za kvalitet, a za hranu za koju nisu propisani zahtevi za kvalitet ispunjenost zahteva za bezbednost hrane.

U skladu sa podelom nadležnosti iz člana 16. ovog zakona, ministar, odnosno ministar nadležan za poslove zdravlja, bliže propisuje zahteve u pogledu kvaliteta hrane, i to za:

1) razvrstavanje, klasifikaciju i naziv hrane;

2) fizičke, hemijske i senzorske osobine, kao i sastav hrane;

3) fizičke, hemijske i senzorske osobine sirovina, kao i vrsta i količina sirovina, aditiva, dodataka i drugih supstanci koje se koriste u proizvodnji i preradi hrane;

4) uzorkovanje hrane i metode ispitivanja kvaliteta hrane;

5) elemente bitnih tehnoloških procesa primenjenih u proizvodnji i preradi hrane;

6) dodatne zahteve za pakovanje, deklarisanje i označavanje.

Ministar, odnosno ministar nadležan za poslove zdravlja, bliže propisuje zahteve i način proizvodnje i stavljanja na tržište hrane za koju zahtevi za kvalitet nisu propisani.

XII. NOVA HRANA

Pojam nove hrane

Član 53.

Nova hrana jeste hrana koja se nije u značajnoj meri upotrebljavala u ishrani ljudi unutar Evropske unije pre 15. maja 1997. godine.

Nova hrana iz stava 1. ovog člana ne sme da:

1) predstavlja opasnost po zdravlje potrošača;

2) dovodi potrošače u zabludu;

3) se razlikuje od hrane koju treba da zameni u skladu sa svojom svrhom, do mere u kojoj dovodi u pitanje njenu hranljivu vrednost.

Nova hrana ne obuhvata prehrambene aditive, arome, prehrambene enzime, pomoćna sredstva u proizvodnji hrane, niti genetički modifikovanu hranu, u skladu sa posebnim propisima.

Stavljanje nove hrane na tržište

Član 54.

Na tržište Republike Srbije može da se stavi nova hrana koja je odobrena i upisana u Listu nove hrane, kao i da se upotrebljava u hrani ili na hrani u skladu sa zahtevima za upotrebu i zahtevima za dodatno označavanje koji su utvrđeni u Listi nove hrane.

Lista iz stava 1. ovog člana usklađuje se sa odgovarajućom listom na teritoriji Evropske unije.

Subjekt u poslovanju hranom koji prvi put stavlja novu hranu na tržište Republike Srbije dužan je da ministarstvu nadležnom za poslove zdravlja dostavi obaveštenje o stavljanju nove hrane na tržište u skladu sa ovim zakonom i posebnim propisom koji uređuje oblast nove hrane.

Ministar nadležan za poslove zdravlja propisuje Listu nove hrane, kao i zahteve pod kojima se ta hrana može upotrebljavati, dodatne zahteve koji se odnose na označavanje te hrane i obrazac zahteva za stavljanje na tržište nove hrane i dokumentaciju koja se podnosi uz taj zahtev.

Označavanje nove hrane

Član 55.

Subjekt u poslovanju hranom koji novu hranu stavlja na tržište, pored zahteva za deklarisanje, označavanje i oglašavanje iz člana 33. ovog zakona, mora da ispunjava i dodatne zahteve za označavanje te hrane utvrđene u Listi nove hrane, a koji se odnose na opis, svojstva, poreklo, sastav ili uslove predviđene upotrebe te hrane, kako bi se obezbedilo potpuno informisanje potrošača o prirodi i bezbednosti nove hrane, naročito kada je u pitanju osetljiva populacija stanovništva.

XIII. HRANA SA OZNAKOM TRADICIONALNOG NAZIVA, IMENA POREKLA I GEOGRAFSKOG POREKLA

Oznaka hrane

Član 56.

Hrana može da nosi oznaku: tradicionalnog naziva, imena porekla, geografskog porekla, kao i naziv “proizvod starog zanata”, kao i druge nacionalne šeme kvaliteta, ako ispunjava zahteve u skladu sa posebnim propisima.

Dodatni zahtevi za deklarisanje i označavanje

Član 57.

Hrana koja nosi oznaku: tradicionalnog naziva, imena porekla, geografskog porekla i naziv “proizvod starog zanata”, kao i druge nacionalne šeme kvaliteta, pored opštih zahteva za deklarisanje i označavanje iz člana 33. ovog zakona, mora da sadrži i dodatne zahteve iz člana 56. ovog zakona.

Odredbe člana 56. i stava 1. ovog člana ne odnose se na jaka alkoholna pića, aromatizirana pića i vina.

Ministar propisuje oblik i sadržinu oznake: tradicionalnog naziva, imena porekla i geografskog porekla.

Vlada propisuje zahteve, način i postupak označavanja poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda nacionalnom oznakom višeg kvaliteta “srpski kvalitet”, kontrolu usaglašenosti kvaliteta i posebnih svojstava proizvoda u postupku označavanja nacionalnom oznakom višeg kvaliteta “srpski kvalitet”, izgled nacionalne oznake višeg kvaliteta “srpski kvalitet”, kao i način vođenja evidencije o označavanju proizvoda nacionalnom oznakom višeg kvaliteta “srpski kvalitet” i pravu korišćenja te oznake.

XIV. SLUŽBENE KONTROLE

Član 58.

Službene kontrole i druge službene aktivnosti za utvrđivanje usklađenosti sa odredbama ovog zakona sprovode se i u skladu sa zakonom kojim se uređuju službene kontrole.

XV. PODACI I INFORMACIJE

Prikupljanje i upotreba podataka

Član 59.

Radi analize i praćenja bezbednosti hrane Ministarstvo, odnosno ministarstvo nadležno za poslove zdravlja uspostavlja i održava baze podataka u skladu sa ovim zakonom.

Ministar, odnosno ministar nadležan za poslove zdravlja bliže propisuje način povezivanja baza podataka koje se odnose na bezbednost hrane, kao i način prikupljanja i korišćenja podataka iz drugih baza podataka.

Prosleđivanje podataka

Član 60.

Ministarstvo, odnosno ministarstvo nadležno za poslove zdravlja može proslediti podatke iz svojih baza podataka drugim državnim organima i lokalnim samoupravama, ako je to neophodno za postizanje zakonom utvrđenih ciljeva, kao i nosiocima javnih ovlašćenja.

Podatke iz baza podataka koji se odnose na bezbednost hrane mogu koristiti lica sa pravnim interesom u skladu sa propisima o zaštiti podataka o ličnosti, a mogu se koristiti isključivo u svrhe za koje su dostavljeni i ne mogu se prosleđivati drugim licima.

Informacioni sistemi

Član 61.

Ministarstvo, odnosno ministarstvo nadležno za poslove zdravlja uspostavlja, održava i upravlja informacionim sistemom u oblasti bezbednosti hrane.

Stručni savet i Direkcija dužni su da vode evidencije, spiskove i baze podataka usklađene i povezane sa informacionim sistemom Ministarstva, odnosno ministarstva nadležnog za poslove zdravlja i u obavezi su da ih čuvaju i ažuriraju.

Ministarstvo, odnosno ministarstvo nadležno za poslove zdravlja obezbeđuje usklađivanje i povezivanje informacionog sistema iz stava 1. ovog člana sa drugim informacionim sistemima Ministarstva, ministarstva nadležnog za poslove zdravlja, kao i sa međunarodnim informacionim sistemima u oblasti bezbednosti hrane.

Ministar, odnosno ministar nadležan za poslove zdravlja propisuje način povezivanja i uslove za čuvanje evidencija, spiskova i baza podataka.

XVI. TAKSE

Član 62.

Subjekti u poslovanju hranom plaćaju taksu za:

1) izvršene službene kontrole u skladu sa ovim zakonom i zakonom kojim se uređuju službene kontrole;

2) upis u registre u skladu sa ovim zakonom;

3) službene kontrole radi registracije, odnosno odobravanja objekta za hranu, kao i objekata za izvoz.

Izuzetno od stava 1. ovog člana taksa za izvršenu službenu kontrolu ne naplaćuje se ako se službena kontrola sprovodi kod subjekata u poslovanju hranom po zahtevu trećeg lica, osim u slučaju da se službenom kontrolom utvrdi da hrana nije usaglašena sa ovim zakonom i posebnim propisima.

Visina takse utvrđuje se zakonom kojim se uređuju republičke administrativne takse.

Sredstva ostvarena od taksi uplaćuju se na odgovarajući račun za uplatu javnih prihoda budžeta Republike Srbije.

XVII. NADZOR

Nadzor nad primenom zakona

Član 63.

Nadzor nad primenom odredaba ovog zakona i propisa donetih na osnovu ovog zakona u sprovođenju službenih kontrola i drugih službenih aktivnosti vrši Ministarstvo, odnosno ministarstvo nadležno za poslove zdravlja, u skladu sa zakonom i drugim propisima kojima se uređuje organizacija državne uprave i delokrug poslova, odnosno u skladu sa podelom nadležnosti iz člana 16. ovog zakona.

Nadzor nad primenom odredaba ovog zakona i propisa donetih na osnovu ovog zakona u sprovođenju službenih kontrola i drugih službenih aktivnosti Ministarstvo vrši preko veterinarskih inspektora, fitosanitarnih inspektora i poljoprivrednih inspektora, a ministarstvo nadležno za poslove zdravlja preko sanitarnih inspektora.

Prava i dužnosti nadležnog inspektora

Član 64.

U sprovođenju službenih kontrola i drugih službenih aktivnosti, pored ovlašćenja datih zakonom kojim se uređuju službene kontrole, nadležni inspektor Ministarstva ima pravo i dužnost da:

1) kontroliše da li svi subjekti i lica na koje se ovaj zakon odnosi obavljaju poslovanje hranom i preduzimaju mere bezbednosti hrane u skladu sa ovim zakonom;

2) proverava da li subjekt u poslovanju hranom obavlja poslovanje hranom u objektu koji je registrovan ili odobren za poslovanje hranom i koji ispunjava zahteve za higijenu hrane i druge propisane zahteve u zavisnosti od vrste poslovanja hranom (člana 19);

3) proverava da li subjekt u poslovanju hranom postupa u skladu sa članom 22. stav 6. ovog zakona;

4) kontroliše da li se izvoz hrane vrši iz objekata za hranu koji su registrovani ili odobreni za izvoz (član 23. stav 1);

5) proverava da li subjekt u poslovanju hranom postupa u skladu sa članom 23. stav 13. ovog zakona;

6) kontroliše da li je hrana koja je stavljena na tržište bezbedna u skladu sa članom 28. ovog zakona;

7) kontroliše zahteve u svakoj fazi proizvodnje, prerade i distribucije hrane, kao i pripreme hrane u skladu sa njenom namenom (član 29. stav 1. tačka 1));

8) kontroliše dostupnost informacija za potrošače, uključujući informacije na deklaraciji ili druge informacije koje su potrošaču opšte dostupne, a koje se odnose na sprečavanje specifičnih štetnih efekata određene hrane ili kategorije hrane na zdravlje ljudi (član 29. stav 1. tačka 2));

9) kontroliše preduzimanje naloženih mera u slučaju osnovane sumnje, radi ograničenja ili zabrane i povlačenja takve hrane sa tržišta do otklanjanja sumnje na njenu bezbednost (član 30. stav 1);

10) kontroliše preduzimanje naloženih mera kada se ustanovi da hrana nije bezbedna, radi ograničenja ili zabrane i povlačenja takve hrane sa tržišta u skladu sa ovim zakonom (član 30. stav 2);

11) kontroliše da li se hrana tretirana jonizujućim zračenjem stavlja na tržište suprotno odredbama člana 31. ovog zakona;

12) kontroliše da li je objekat koji koristi izvor jonizujućeg zračenja za tretiranje hrane upisan u Registar objekata (član 32. stav 2);

13) kontroliše da li subjekt u poslovanju hranom vodi evidenciju o vrsti i količini hrane tretirane jonizujućim zračenjem za svaki izvor jonizujućeg zračenja koji se koristi za tretiranje hrane (član 32. stav 3);

14) kontroliše da li je hrana koja je stavljena na tržište označena, deklarisana, oglašena i predstavljena u skladu sa ovim zakonom i posebnim propisima kojima se uređuje deklarisanje, označavanje i oglašavanje hrane (član 33. stav 1);

15) kontroliše da li je hrana označena, deklarisana, oglašena i predstavljena u skladu sa ovim zakonom i na način koji ne dovodi potrošače u zabludu (član 33. stav 2);

16) kontroliše da li je subjekt u poslovanju hranom obezbedio da hrana kojom upravlja ispunjava zahteve u svim fazama proizvodnje, prerade i distribucije u skladu sa ovim zakonom i dokaže ispunjenost tih zahteva (član 34. stav 1);

17) kontroliše da li je subjekt u poslovanju hranom pokrenuo postupak povlačenja sa tržišta hrane u slučaju kada ta hrana više nije pod njegovom direktnom kontrolom, a osnovano sumnja ili utvrdi da je u bilo kojoj fazi proizvodnje, prerade i distribucije hrane nastala povreda propisanih zahteva bezbednosti hrane i da li je o tome obavestio Ministarstvo u skladu sa članom 34. stav 2. ovog zakona;

18) kontroliše da li je svaki subjekt u poslovanju hranom za hranu koja je došla do potrošača efikasno i precizno obavestio potrošače o razlozima povlačenja te hrane i da li je zahtevao da potrošači vrate hranu koja im je isporučena, ako drugim merama nije bilo moguće obezbediti visok nivo zaštite zdravlja (član 34. stav 3);

19) kontroliše da li je subjekat u poslovanju hranom odgovoran za maloprodaju ili distribuciju hrane čije aktivnosti ne utiču na pakovanje, označavanje, bezbednost i integritet hrane pokrenuo postupak za povlačenje hrane sa tržišta koja nije u skladu sa zahtevima za bezbednost hrane (34. stav 4);

20) kontroliše da li je subjekat u poslovanju hranom odgovoran za maloprodaju ili distribuciju hrane čije aktivnosti ne utiču na pakovanje, označavanje, bezbednost i integritet hrane pružio informacije koje se odnose na sledljivost hrane i da li je sarađivao u aktivnostima koje su preduzimali drugi subjekti u lancu hrane, kao i sa Ministarstvom (član 34. stav 5);

21) kontroliše da li je subjekat u poslovanju hranom postupio u skladu sa članom 34. st. 6. i 7. ovog zakona i shodno tome obavestio Ministarstvo;

22) kontroliše da li je subjekat u poslovanju hranom postupio u skladu sa članom 34. st. 8. i 9. ovog zakona;

23) kontroliše da li je obezbeđena sledljivost hrane, životinja koje se koriste za proizvodnju hrane i bilo koje druge supstance koja je namenjena da bude ugrađena ili se očekuje da će biti ugrađena u hranu u svim fazama proizvodnje, prerade i distribucije (član 35. stav 1);

24) kontroliše da li je subjekat u poslovanju hranom uspostavio identifikaciju svakog subjekta od koga nabavlja i kome dostavlja hranu, životinje koja se koristi za proizvodnju hrane ili bilo koju supstancu koja je namenjena da bude ugrađena ili se očekuje da će biti ugrađena u hranu (član 35. stav 2);

25) kontroliše da li je subjekat u poslovanju hranom uspostavio sistem i procedure koje obezbeđuju dostupnost podataka o sledljivosti (član 35. stav 3);

26) kontroliše da li je hrana koja se stavlja na tržište ili za koju postoji verovatnoća da će biti stavljena na tržište na odgovarajući način označena, radi praćenja sledljivosti, putem odgovarajuće dokumentacije ili podataka (član 35. stav 4);

27) kontroliše da li su propisane mere bezbednosti hrane prilagođene karakteristikama regiona koje bi mogle uticati na bezbednost hrane na način propisan članom 38. stav 2. ovog zakona;

28) kontroliše da li hrana koja je uvezena radi stavljanja u slobodan promet Republike Srbije ispunjava zahteve u skladu sa propisima o hrani ili zahteve koje je Republika Srbija priznala kao istovetne njima ili, ako postoji međunarodni sporazum, sa zahtevima sadržanim u njemu (član 39);

29) kontroliše da li su informacije sa podacima o identifikaciji hrane i hrane za životinje, riziku i preduzetim merama iz sistema brzog uzbunjivanja, koji se odnose na rizik po zdravlje ljudi koji izaziva hrana i hrana za životinje, dostupne javnosti i nadležnim organima u skladu sa članom 43. ovog zakona;

30) kontroliše da li su svi učesnici u mreži za brzo uzbunjivanje, u okviru svojih nadležnosti, odmah obavestili Ministarstvo o pojavi rizika (član 44. stav 2);

31) kontroliše da li je subjekat u poslovanju hranom obezbedio ispunjenost propisanih zahteva za higijenu hrane u svim fazama proizvodnje, prerade i distribucije hrane pod njihovom kontrolom (član 48. stav 1);

32) kontroliše da li lice koje na svom radnom mestu koje dolazi u kontakt sa hranom u bilo kojoj fazi proizvodnje, prerade i distribucije, ima osnovno znanje o higijeni hrane i ličnoj higijeni, kao i da li nosi radnu odeću i obuću (član 48. stav 2);

33) kontroliše da li su subjekti u poslovanju hranom uspostavili sistem za osiguranje bezbednosti hrane u svim fazama proizvodnje, prerade i distribucije, osim na nivou primarne proizvodnje, u svakom objektu pod njihovom kontrolom u skladu sa principima dobre proizvođačke prakse, higijenske prakse, odnosno HACCP (član 49);

34) kontroliše da li subjekat u poslovanju hranom koristi uputstva za dobru proizvođačku praksu, higijensku praksu, odnosno primenu HACCP (član 50. stav 1);

35) kontroliše da li subjekat u poslovanju hranom ima odgovorno lice zaduženo za sprovođenje dobre proizvođačke prakse, higijenske prakse, odnosno HACCP (član 50. stav 3);

36) kontroliše da li je subjekat u poslovanju hranom koja je pod njegovom kontrolom ispunio propisane zahteve za kvalitet u svim fazama proizvodnje, prerade i distribucije, a za hranu za koju nisu propisani zahtevi za kvalitet da li ispunjava zahteve za bezbednost hrane (član 52. stav 1);

37) kontroliše da li hrana koji nosi oznaku: tradicionalnog naziva, imena porekla, geografskog porekla, kao i naziv “proizvod starog zanata”, kao i druge nacionalne šeme kvaliteta ispunjava zahteve u skladu sa posebnim propisima (član 56);

38) kontroliše da li hrana koja nosi oznaku: tradicionalnog naziva, imena porekla, geografskog porekla i naziv “proizvod starog zanata”, kao i druge nacionalne šeme kvaliteta sadrži dodatne zahteve iz člana 56. ovog zakona, uz opšte zahteve za deklarisanje i označavanje iz člana 33. ovog zakona (član 57. stav 1);

39) kontroliše primenu mera u skladu sa ovim zakonom.

U sprovođenju službenih kontrola i drugih službenih aktivnosti, pored ovlašćenja datih zakonom kojim se uređuju službene kontrole, sanitarni inspektor ima pravo i dužnost da: