KRIVIČNI ZAKONIK: Režim izvršenja kazne doživotnog zatvora nije regulisan

Do sada je u Srbiji izrečeno 13 osuda na doživotnu kaznu zatvora. Većina presuda je prvostepena, a samo dve odluke su konačne. Nedavno je ova najteža krivična sankcija izrečena prvi put i ženi okrivljenoj za teško ubistvo.

Na ove presude uvek se ulažu žalbe i vanredni pravni lekovi, pa procedura do konačne odluke može da traje više godina. Budući da je primena kazne doživotnog zatvora počela 1. decembra 2019. godine i da su samo dve presude pravnosnažne - za proteklih šest godina još se ne može reći da postoje neka posebna pravila za ove osuđenike.

Režim izvršenja kazne doživotnog zatvora nije regulisan, a čak nisu preduzeti ni koraci u tom pravcu, ukazali su stručnjaci na nedavnom savetovanju krivičara na Zlatiboru.

- Iako će udeo osuđenika na doživotni zatvor biti veoma mali u ukupnoj strukturi osuđenih lica, ne smemo da zanemarimo važna pitanja izvršenja i realnu neprimenjivost mnogih postojećih odredbi koje regulišu izvršenje obične kazne zatvora - kaže dr Aleksandra Ilić, profesorka na Fakultetu bezbednosti Univerziteta u Beogradu.

Zasad, dakle, ne postoje posebna pravila za osuđenike na doživotni zatvor, pa se način izvršenja ove kazne ne razlikuje u odnosu na sve one kojima predstoji dug boravak iza rešetaka. Postavlja se i pitanje svrhe izvršenja kazne doživotnog zatvora i (ne)moguće resocijalizacije, jer većina ovih osuđenika neće nikada biti na slobodi, čak ni uz zakonsku mogućnost uslovnog otpusta, koja je znatno sužena.

- Pojačanim zahtevima društva u pravcu strožeg kažnjavanja, sve se više relativizuje mogućnost popravljanja učinilaca krivičnih dela. Javnost je ubeđena da se doživotnim zatvorom, u odsustvu mogućnosti izricanja i izvršenja smrtne kazne, rešava problem kriminaliteta koji najviše uznemirava javnost. Staviti ključ u bravu i zaboraviti na tog osuđenika. Ali stvari nisu i ne mogu biti tako jednostavne. Trebalo bi da smo prevazišli vreme kada nam nije bilo bitno šta će biti sa osuđenikom kada završi iza rešetaka - kaže prof. dr Aleksandra Ilić.

S jedne strane, ne može se sasvim očekivati od najšire javnosti da razume da i osuđenici koji su učinili najteža krivična dela imaju svoja prava i da izvršenje kazne i u njihovom slučaju mora da ima određenu svrhu, da sama kazna po sebi ne može biti cilj, makar ne jedini, ističe sagovornica. S druge strane, zadatak stručne javnosti je da vodi računa o tome da osluškivanje emocionalnog odgovora javnosti i rukovođenje njime u donošenju odluka i uređivanju zakonskog okvira izvršenja kazni - nije dobar put.

- Globalno razočaranje u filozofiju tretmana, u skladu sa osnovnom premisom da “ništa ne deluje”, udaljava nas sve više od ideje resocijalizacije prestupnika. Kritičari tretmanskog pristupa nas uveravaju da ne možemo mnogo toga da uradimo na planu popravljanja osuđenika i da treba promeniti pristup u kažnjavanju. To drugim rečima znači vraćanje na prvobitne okvire razumevanja svrhe kažnjavanja, kroz retributivni princip koji u svojoj osnovi podrazumeva odmazdu - uzvratiti zlom na zlo koje je učinilac napravio činjenjem dela - kaže profesorka Ilić.

Stalno je prisutno insistiranje javnosti da se što je više moguće pooštri odgovor države na sve ozbiljniji problem kriminaliteta. Kazna zatvora već više od dva veka u mnogim državama dominira kao glavna krivična sankcija, oko koje se “vrti” kompletan sistem izvršenja i kojoj je posvećeno najviše pažnje. Međutim, ističe naša sagovornica, zatvaranje treba da ima vremensko ograničenje i definisan određeni cilj koji se želi postići.

Sistem kažnjavanja zasniva se na tri principa, koje prati i naše zakonodavstvo, u skladu sa međunarodnim konvencijama. Prvi princip je resocijalizacija kao svrha kažnjavanja, drugi je individualizacija kazne zatvora, i treći - humano postupanje sa osuđenicima.

- Zaokret našeg zakonodavca ka doživotnom zatvoru uvodi drugačije viđenje karaktera zatvaranja kao kazne, barem za ona krivična dela za koja je moguće izreći tu kaznu. Bez obzira na mogućnost izlaska na slobodu osuđenika u pojedinim slučajevima, kada je u pitanju uslovni otpust, reč je o kvalitativno potpuno drugačijoj kazni, sa posebnom svrhom, drugačijom od klasične, vremenski ograničene kazne zatvora - napominje dr Ilić.

Iako je u mnogim slučajevima i kazna od 30 do 40 godina suštinski predstavljala praktično doživotni zatvor, psihološki gledano nije proizvodila isti efekat.

- U odsustvu mogućnosti vraćanja smrtne kazne, doživotni zatvor se iskristalisao kao poželjna zamena, jer već kroz svoj naziv ostavlja jak utisak konačnosti. Jednom delu javnosti doživotni zatvor izgleda kao pravedna kazna za pojedina teška krivična dela, pa je očigledno da je zakonodavcu u vreme usvajanja izmena KZ-a bilo stalo da vrlo brzo udovolji težnjama tog dela javnosti, ne ulazeći u pitanje opravdanosti ove kazne i zamene postojećeg rešenja, odnosno kazne zatvora u trajanju od 30 do 40 godina - objasnila je dr Aleksandra Ilić.

Ograničena kazna zatvora činila se kao nedovoljan odgovor države na najteže oblike kriminaliteta, a uvođenje doživotnog zatvora, i to bez prava na uslovni otpust za posebno teška krivična dela, predstavlja zapravo odmazdu i trajno “osiguranje” da takvi zločinci nikada neće moći ponovo da učine zlo.

Izvor: Vebsajt Politika, Aleksandra Petrović, 02.12.2025.
Naslov: Redakcija