ZAKON O RADU: Rad iste vrednosti

Članom 104 stav 1 Zakona o radu ("Sl. glasnik RS", br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017 - odluka US, 113/2017, 95/2018 - autentično tumačenje i 109/2025 - dr. zakon) propisano je da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu. Stavom 2 istog člana, predviđeno je da se zaposlenima garantuje jednaka zarada za isti rad ili rad iste vrednosti koji ostvaruju kod poslodavca.

St. 3-5 istog člana propisano je da se pod radom jednake vrednosti podrazumeva rad za koji se zahteva isti stepen stručne spreme, odnosno obrazovanja, znanja i sposobnosti, u kome je ostvaren jednak radni doprinos uz jednaku odgovornost, da odluka poslodavca ili sporazum sa zaposlenim koji nisu u skladu sa stavom 2. ovog člana - ništavi su, pri čemu u slučaju povrede prava iz stava 2. ovog člana zaposleni ima pravo na naknadu štete.

Odredbom čl. 105 istog zakona, propisano je da se zarada iz čl. 104 st. 1 Zakona o radu, sastoji iz zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca i drugih primanja po osnovu radnog odnosa u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu.

Zaštita u parničnom postupku

Usled povrede prava na jednaku zaradu za rad iste vrednosti, tužilac podnosi tužbu sudu radi utvrđenja ništavosti odredbe ugovora o radu, kojom je ugovorena naknada zarade za tužioca, u skladu sa Zakonom o radu i saglasno odredbama opšteg akta kod poslodavca (Kolektivnog ugovora) i radi naknade štete zbog izostale zarade, u odnosu na uporednog radnika, za kojeg tužilac tvrdi da je obavljao isti rad kao i tužilac. Prilikom potraživanja naknade štete, u obzir bi trebalo uzeti da saglasno čl. 196 Zakona o radu, sva novčana potraživanja iz radnog odnosa zastarevaju u roku od tri godine od dana nastanka obaveze.

Parnični postupak se pokreće tužbom pred osnovnim sudom, na čijem se području nalazi sedište pravnog lica, prema izveštaju Agencije za privredne registre, saglasno čl. 40 st. 2 Zakona o parničnom postupku ("Sl. glasnik RS", br. 72/2011, 49/2013 - odluka US, 74/2013 - odluka US, 55/2014, 87/2018, 18/2020 i 10/2023 - dr. zakon - dalje: ZPP) - opšta mesna nadležnost, a ako je u sporu iz radnog odnosa tužilac zaposleni, za suđenje je, pored suda koji je opšte mesno nadležan za tuženog, nadležan i sud na čijem se području rad obavlja ili se obavljao (čl. 60 ZPP) - posebna mesna nadležnost. Čl. 24 st. 2 Zakona o uređenju sudova ("Sl. glasnik RS", br. 10/2023), predviđeno je da osnovni sud u prvom stepenu sudi, između ostalog, i o pravu, obavezi i odgovornosti iz radnog odnosa, kao i o naknadi štete koju zaposleni pretrpi na radu ili u vezi sa radom.

U parnicama iz radnih odnosa postupak u prvom stepenu sudi sudija pojedinac.

Premda je u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud dužan da posebno vodi računa o potrebi hitnog rešavanja radnih sporova, u praksi radni sporovi traju i po nekoliko godina.

Tužilac je, shodno teretu dokazivanja, dužan da u tužbi iznese sve činjenične navode i predloži izvođenje dokaza, kojima potkrepljuje iste, a tuženi je dužan da predoči dokaze, kojima osporava postavljeni tužbeni zahtev. Prilikom izvođenja dokaza, kao parnična stranka saslušava se tužilac, a kao svedok se saslušava uporedni zaposleni u odnosu na koga tužilac tvrdi da obavlja isti rad iste vrednosti, i u odnosu na koga je razlika u pogledu koeficijenta za obračun zarade, odnosno zaradi, od strane tuženog navodno neopravdano postavljena, suprotno čl. 104 i 105 Zakona o radu.

Tokom postupka, sud izvodi sve predložene dokaze, i to saslušanje svedoka, uvid u ugovore o radu za tužioca i uporednog radnika, uvid u opšte akte tuženog (poslodavca) Kolektivni ugovor i Pravilnik o sistematizaciji radnih mesta, kao i ekonomsko-finansijsko veštačenje, kako bi se od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke, utvrdila precizna visina tužbenog zahteva, odnosno obračun razlike zarade po koeficijentu koji je tuženi ugovorio sa uporednim radnikom, u odnosu na obračunatu i isplaćenu zaradu po koeficijentu koji je u utuženom periodu imao tužilac.

Sudska praksa

U parnicama u kojima su prvostepeni sudovi usvajali tužbene zahteve tužilaca za utvrđenje ništavosti odredbe ugovora o radu, kojom je tužiocu određen koeficijent za obračun osnovne zarade, po oceni drugostepenih sudova, okolnost da su tužilac i uporedni zaposleni obavljali identične poslove, odnosno rad jednake vrednosti sa istim stepenom stručne spreme, a da je uporednom radniku utvrđen veći koeficijent zarade, predstavlja razlog za naknadu štete, ali ne dovodi do zaključka da je predmetna odredba ugovora o radu ništava, odnosno suprotna zakonu ili opštem aktu poslodavca.

Naime, sporna odredba nije ništava u smislu čl. 103 st. 1 Zakona o obligacionim odnosima ("Sl. list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 - odluka USJ i 57/89, "Sl. list SRJ", br. 31/93, "Sl. list SCG", br. 1/2003 - Ustavna povelja i "Sl. glasnik RS", br. 18/2020), kojim je propisano da je ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, ništav, ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo.

Predmetna odredba nije ništava ni u smislu čl. 9 st. Zakona o radu, kojom je predviđeno da su ništave pojedine odredbe ugovora o radu kojima su utvrđeni nepovoljniji uslovi rada od uslova utvrđenih zakonom i opštim aktom, odnosno koje se zasnivaju na netačnom obaveštenju od strane poslodavca o pojedinim pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenog.

U delu tužbenih zahteva tužilaca, u pogledu naknade štete u vidu razlike zarade, kao i pripadajućih doprinosa za utuženi period, prvostepeni sudovi su usvajali tužbene zahteve kao osnovane, imajući u vidu da tužilac i uporedni zaposleni rade identične poslove, da različita zarada za rad iste vrednosti nije dopuštena zbog čega im tuženi (poslodavac) ne može isplaćivati različiti zaradu, te shodno čl. 104, 105, i 164 Zakona o radu tužiocu pripada pravo na razliku između pripadajuće i isplaćene zarade.

Nasuprot stanovištu prvostepenog suda, drugostepeni sud je preinačio presude prvostepenih sudova i odbio tužbene zahteve tužilaca. Naime, kod utvrđene činjenice da je za obavljanje poslova na radnom mestu uporednog zaposlenog neophodan uslov IV stepen stručne spreme, a da tužilac poseduje III stepen stručne spreme, sud je ocenio da tužilac ne ispunjava uslov za obavljanje poslova na pomenutom radnom mestu i da ne postoji osnov za ostvarivanje prava na isplatu tražene razlike plate primenom čl. 104 Zakona o radu.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je pravilno ocenio da ne postoji pravni osnov za ostvarivanje predmetnog prava. Naime, u Pravilniku o sistematizaciji tuženog, utvrđeno je da je u okviru organizacione jedinice tuženog sistematizovano radno mesto uporednog zaposlenog, za koje su neophodni uslovi srednja stručna sprema i određen broj godina radnog iskustva.

Kolektivnim ugovorom kod poslodavca, radno mesto tužioca, razvrstano je u posebnu grupu i podgrupu poslova, a za koje radno mesto je predviđena stručna sprema KV, i koeficijent posla za radno mesto tužioca, dok je za radno mesto uporednog zaposlenog, koje je razvrstano u drugu grupu i podgrupu poslova, predviđena srednja stručna sprema i odgovarajući koeficijent za obavljanje poslova na radnom mestu uporednog zaposlenog.

Kod činjenice da su i tužilac i uporedni zaposleni obavljali iste poslove, ali imajući u vidu da tužilac ima kvalifikaciju III stepen stručne spreme, a uporedni radnik IV stepen stručne spreme, ne postoji osnov za ostvarivanje prava na isplatu tražene razlike plate, primenom čl. 104 Zakona o radu. U konkretnoj situaciji, kada je za obavljanje poslova na radnom mestu uporednog zaposlenog, neophodan uslov posedovanje SSS (IV stepen), koju tužilac ne poseduje, pravilno je zaključio drugostepeni sud da tužilac nije obavljao rad iste vrednosti, budući da ne poseduje stručnu spremu, odnosno obrazovanje, koje se zahteva za radno mesto na kojem se nalazio zaposleni kojeg je predložio tužilac kao uporednog radnika.

U sličnim činjenično-pravnim sporovima, koji su za predmet imali povredu na jednaku zaradu za rad iste vrednosti, ali sa identitetom stručne spreme kod tužioca i uporednog zaposlenog, kome je zbog stepena odgovornosti uvećana zaradu na osnovu opšteg akta tuženog, drugostepeni sudovi su preinačili odluke prvostepenih sudova koji su usvojili tužbene zahteve tužilaca.

Drugostepeni sudovi su ocenili da sama činjenica da je propisan viši stepen odgovornosti na jednom radnom mestu u odnosu na drugo, iako zaposleni na oba radna mesta faktički obavljaju iste poslove, predstavlja dovoljnu činjenicu zbog koje se njihov rad ne može smatrati radom iste vrednosti. Ovo iz razloga što prilikom ocene, da li je određeni rad isti, mora se uzeti ne samo činjenica vrste poslova koji se obavljaju, nego i stepen odgovornosti koji ga prati.

Vrhovni sud je pošao od ocene da osnovanost tužbenog zahteva za naknadu štete jeste uslovljena osnovanošću zahteva za utvrđenje ništavosti ugovorne odredbe kojom je regulisan način obračuna visine zarade. Kako je pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti ove ugovorne odredbe, sledi da je tužiocu u skladu sa odredbama čl. 104 i 105 Zakona o radu isplaćena pripadajuća zarada, pa je tužbeni zahtev za naknadu štete, u smislu odredbi čl. 164 Zakona o radu i 154 Zakona o obligacionim odnosima neosnovan.

Zaključak

Zaposlenima se, shodno odredbi čl. 104 st. 1 i 2 Zakona o radu garantuje jednaka zarada za isti rad ili rad iste vrednosti koji se ostvaruje kod poslodavca.

Poslodavac za isti rad mora da plaća istu zaradu, pri čemu se pod istom zaradom podrazumeva rad na istovetnim poslovima, ali i rad na različitim poslovima iste važnosti.

Pod radom iste vrednosti podrazumeva se samo rad za koji se zahteva isti stepen stručne spreme, odnosno obrazovanja, znanja i sposobnosti, u kome je ostvaren jednak radni doprinos uz jednaku odgovornost.

Samo rad u navedenom smislu je rad iste vrednosti koji jamči istu zaradu svima koji ga obavljaju kod istog poslodavca.

Ako po bilo kom od ovih elemenata postoji razlika, razlika može da postoji i u visini zarade.

Izvor: Vebsajt Asocijacije sudijskih pomoćnika, Ivana Pavlović, 29.06.2026.
Naslov: Redakcija