ZAKON O RADU: Prekovremeni rad

Prekovremeni rad u Republici Srbiji regulisan je članom 53. Zakona o radu ("Sl. glasnik RS", br. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017 - odluka US, 113/2017 i 95/2018 - autentično tumačenje - dalje: ZOR) koji propisuje da je zaposleni, na zahtev poslodavca dužan da radi duže od punog radnog vremena u slučaju više sile, iznenadnog povećanja obima posla i u drugim slučajevima kada je neophodno da se u određenom roku završi posao koji nije planiran. Zakon propisuje ograničenje po pitanju trajanju prekovremenog rada - ne duže od osam sati nedeljno, kao i da zaposleni ne može raditi duže od 12 sati dnevno uključujući i prekovremeni rad.

Iz zakonske definicije prekovremenog rada proizlazi da je to rad duži od punog radnog vremena, međutim postavlja se pitanje određivanja prekovremenog rada na poslovima na kojima je uvedeno skraćeno radno vreme kao i na poslovima sa nepunim radnim vremenom. Zakon o radu u članu 53.stav 4. u vezi sa članom 52. propisuje da se ne može odrediti prekovremeni rad na poslovima na kojima je uvedeno skraćeno radno vreme, međutim šturo obrađuje pitanje prekovremenog rada u slučaju nepunog radnog vremena.

Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja dalo je mišljenje prema kojem nema smetnji da zaposleni koji radi nepuno radno vreme, radi i prekovremeno, a u skladu sa čl. 53. ZOR, pri čemu se mora uzeti u obzir da zaposleni možda radi nepuno radno vreme kod drugog poslodavca, te stoga prekovremeni rad mora biti u srazmeri sa njegovim radnim vremenom.

Dalje, Zakon ne definiše izričito u kojoj formi je potrebno izdati zahtev zaposlenom o određivanju prekovremenog rada. Sudska praksa je varirala po tom pitanju, te je najpre u presudi Apelacionog suda u Beogradu od 2015. godine sud zauzeo stav da zahtev poslodavca može biti dat usmeno u hitnim slučajevima, ali da naknadno mora doneti pisani akt.

Međutim novijim odlukama Vrhovnog kasacionog suda zauzet je stav da za postojanje prekovremenog rada nije neophodno da postoji formalni pisani zahtev. Presuda VKS Rev2 3229/20 od 2021. godine naglasila je da se prekovremeni rad može dokazivati i drugim sredstvima poput svedočenja drugih zaposlenih ili na osnovu evidencije radnog vremena. Presuda VKS Rev2 3092/21 (2023) dodatno je učvrstila stav da prekovremeni rad ne mora biti formalno odobren pisanim aktom, već može biti dokaziv ukoliko je bio neophodan za završetak posla. Ovim je uneta fleksibilnost u odobravanju prekovremenog rada i povećana je zaštita prava zaposlenih na odgovarajuću naknadu za prekovremeni rad, čak i kada formalni pisani zahtev nije izdat.

Imajući u vidu da se prekovremeni rad tretira kao izuzetak, članom 108. Zakona o radu predviđeno je da zaposleni ima pravo na uvećanu zaradu min. 26% osnovne zarade. Zakonskim određivanjem minimuma ostavljena je mogućnost poslodavcu da ugovori veće uvećanje opštim aktom i ugovorom o radu.

Praksa pokazuje da se ovo pravo često krši tako što poslodavac ne priznaje dodatne sate i ne isplaćuje uvećanu zaradu, ili priznaje dodatne sate ali ih kompenzuje slobodnim danima bez saglasnosti radnika. Vođenje lažne evidencije jedan je od najčešćih načina na koji poslodavci izbegavaju isplatu prekovremenog rada bilo da se radi o elektronskoj ili papirnoj evidenciji.

Baveći se ovom temom moramo navesti i kategorije zaposlenih kojima nije dozvoljen prekovremeni rad kao i situacije u kojima nije dozvoljen, što dodatno potvrđuje izuzetnu prirodu ovog instituta, te važnost poštovanja zakonskih ograničenja.

• Jedan od roditelja sa detetom do treće godine života može raditi prekovremeno samo uz svoju pismenu saglasnost.
• Samohrani roditelj koji ima dete do 7 godina ili dete koje je težak invalid može da radi prekovremeno samo uz svoju pisanu saglasnost.
• Zaposlena žena za vreme trudnoće i zaposlena koja doji dete ne može raditi prekovremeno, ako bi takav rad bio štetan za njeno zdravlje i zdravlje deteta, na osnovu nalaza nadležnog zdravstvenog organa.

Ukoliko poslodavac ne poštuje ograničenja u vezi sa prekovremenim radom suočava se sa kaznama. Novčane kazne kreću se od 100.000 do 1.000.000 dinara, dok odgovorna lica mogu biti kažnjena sa 10.000 do 50.000 dinara. Takođe, ukoliko poslodavac ne vodi evidenciju o prekovremenom radu može biti kažnjen novčanom kaznom od 50.000 do 200.000 dinara za pravno lice i 10.000 do 30.000 dinara za odgovorno lice.

Prekovremeni rad u Srbiji predstavlja zakonski institut koji balansira između potreba poslodavca i zaštite prava zaposlenih. Sudska praksa postepeno oblikuje tumačenje njegovih elemenata. Uprkos normativnoj preciznosti, izazovi u primeni uključuju neadekvatno evidentiranje prekovremenog rada, neisplaćivanje uvećane zarade i zloupotrebe od strane poslodavca.

Dalje istraživanje ove teme moglo bi se usmeriti na analizu uticaja sudskih odluka na praksu poslodavaca kao i na komparativno ispitivanje regulative prekovremenog rada u uporednom pravu.

Preciznije normativno uređenje i doslednija primena postojećih propisa doprineli bi većoj pravnoj sigurnosti i usklađivanju radnog zakonodavstva sa savremenim trendovima u oblasti radnog prava.

Izvor: Izvor: Vebsajt Lawlife, Jelena Anđelković, diplomirani pravnik, 06.07.2025.
Naslov: Redakcija