ZAKON O ZAŠTITI PODATAKA O LIČNOSTI: Digitalna privatnost

Klik. Post. Šer. Lajk. Koliko smo svesni šta sve puštamo u etar i koliko je kompromitovana naša privatnost? Nasuprot intimi koju sami delimo sa internet “prijateljima” koliko ima situacija za koje ne znamo da se koriste naši lični podaci? Živimo u vremenu u kojem svaka poruka, email, online kupovina, odnosno lokacija ostavlja digitalni trag. Pamti se gde smo bili, koju smo stranicu poslednji put gledali u pretraživaču, koju hranu najčešće poručujemo, koje sadržaje volimo. Niz ide u nedogled. I svi se ti podaci beleže, analiziraju i čuvaju. Kako je neko rekao, parafraziram, “nismo posmatrači dok skrolujemo po društvenim mrežama, nego mi postajemo meta i predmet analize, kako bi nam se kasnije na osnovu toga nešto prodalo.―

Zato je digitalna privatnost postala jedno od najvažnijih pravnih pitanja današnjice. Nameće se logično pitanje, da li zakon prati tehnologiju? I da li se naši podaci koriste na način koji je u skladu sa zakonom?

Krenimo najpre od toga: Šta su uopšte “Lični podaci”?

Lični podaci su sve informacije koje se odnose na neko fizičko lice, kao što su ime i prezime, adresa, broj telefona, email adresa, pol, identifikacioni brojevi (JMBG i broj lične karte). To su nazovimo ih osnovni podaci koji se zahtevaju prilikom kupovine, apliciranja na razne sadržaje (izuzev identifikacionih brojeva koji su posebno osetljivi). Međutim, lični podaci mogu biti i IP adresa, fotografija, snimak sa kamere i sl. Ako može da te identifikuje - to je lični podatak.

Prema Zakonu o zaštiti podataka o ličnosti ("Sl. glasnik RS", br. 87/2018) “podatak o ličnosti je svaki podatak koji se odnosi na fizičko lice čiji je identiteta određen ili odrediv, neposredno ili posredno, posebno na osnovu oznake identiteta, kao što je ime i identifikacioni broj, podataka o lokaciji, identifikatora u elektronskim komunikacionim mrežama ili jednog, odnosno više obeležja njegovog fizičkog, fiziološkog, genetskog, mentalnog, ekonomskog, kulturnog i društvenog identiteta.” Takođe, prema ovom Zakonu, svako lice na koje se podaci odnose ima pravo na zakonitost obrade, informisanje, pravo na ispravku ili brisanje podataka o ličnosti, pravo na ograničenje obrade podataka, kao i pravo na prigovor. U cilju zaštite osnovnih prava i sloboda fizičkih lica u vezi sa obradom, za praćenje primene ovog Zakona nadležan je Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti.

Pretpostavljamo da su ove zakonske odredbe prosečnom pravnom laiku neinteresantne, te da je jednostavnije objasniti da ukoliko smatrate da vam je povređeno neko pravo o ličnosti, možete se obratiti Povereniku radi žalbe, tužiti sudu za naknadu nematerijalne štete ili podneti u krajnjem slučaju krivičnu prijavu ukoliko postoji sumnja da je neko lice zloupotrebom svog položaja kompromitovalo vaš lični podatak.

E sad se vraćamo na praksu, tj. na pitanje gde su najveći rizici za privatnost. Prva asocijacija je na gore pomenute društvene mreže i internet generalno. “Tragovi” koje ostavljamo u vidu podataka o sebi se prikupljaju, obrađuju pa čak i dalje prodaju trećim licima, i to često bez stvarne svesti korisnika interneta o tome. Zatim su prisutne kamere, tj. video nadzor koji se nalazi svuda, od gradskih ulica do tržnih centara. Sporni momenat je da li se prilikom video nadzora koristi sistem za prepoznavanje lica - tzv. biometrijski nadzor. Zakon ovo zabranjuje (osim u izuzetnim situacijama), ali nismo uvek sigurni kako se to u praksi realizuje. Pored toga, putem elektronskih uređaja (kompjutera, mobilnih telefona, tableta) može se pristupiti našoj trenutnoj lokaciji, što je takođe podatak koji bi valjalo učiniti manje javnim iz bezbednosnih razloga.

Zatim, sve češće smo upozoreni o izmenama uslova korišćenja aplikacija, pa je tako novost da sad veštačka inteligencija “radi” unutar dm-a na Instagram-u ili Gmail- u. Ova opcija se može onemogućiti u podešavanjima. Ali većina ljudi ovoga nije svesna i upravo je u tome problem.

Bolnice, škole, opštine, poreska uprava - sve poseduju osetljive podatke. Pogrešno čuvanje može dovesti do curenja informacija. Primera ima još mnogo, ali valja doći do zaključka.

Najveći problem nije zakon - već primena. Srbija ima Zakon o zaštiti podataka o ličnosti koji prati principe GDPR-a (Opšte uredbe o zaštiti podataka) donete od strane Evropske unije 2018. godine. Međutim, mnogi sistemi su zastareli ili institucije ne sprovode adekvatne kontrole, a građani ne znaju svoja prava.

Zato je najbitnije kako sami možemo da se zaštitimo: ne dajemo JMBG bez potrebe, ne ostavljamo identifikacione dokumente kao “depozit― (npr. u hotelima), obavezno pročitamo osnovne uslove privatnosti kada se prijavljujemo na aplikaciju koliko god nam to bilo nezanimljivo, isključimo praćenje lokacije na aplikacijama, ograničavamo mogućnost pristupa privatnim porukama u opciji podešavanja i naravno prijavljujemo kada sumnjamo u zloupotrebu ličnih podataka.

Zaključak: Da li smo zaštićeni?

Da - ali ne dovoljno. Jer tehnologija se razvija brže od zakona, građani nisu dovoljno informisani, a kontrole nisu uvek dovoljno efikasne.

Zaštita postoji samo ako građani znaju svoja prava i ako ih aktivno koriste.

Izvor: Vebsajt Asocijacije sudijskih pomoćnika, Lana Božić, 16.12.2025.
Naslov: Redakcija