NACRT ZAKONA O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O PRESAĐIVANjU LjUDSKIH ORGANA: Da li novim Nacrtom zakona sami biramo da li ćemo biti donori organa?

Kada Ministarstvo zdravlja izradi Nacrt zakona o izmenama i dopunama Zakona o presađivanju ljudskih organa, a više od 20 strukovnih udruženja zatraži njegovo povlačenje - jasno je da postoji problem. Doniranje organa je osetljivo pitanje koje godinama izaziva razne spekulacije u domaćoj javnosti, a broj transplantacija u Srbiji i dalje je znatno niži nego u zemljama Evropske unije. Iako se situacija postepeno popravlja, napredak je spor, a za otklanjanje nedoumica, uz kontinuiranu edukaciju, neophodan je i jasan zakonodavni okvir. U suprotnom, aktuelna dešavanja mogla bi dodatno da naruše poverenje građana.

U Srbiji na transplantaciju organa čeka više od 1.700 osoba. Upravo je smanjenje te liste razlog za dopunu i izmenu postojećeg Zakona o presađivanju ljudskih organa. To tvrdi i samo Ministarstvo zdravlja, koje u Nacrtu zakona navodi da bi se na taj način povećao “broj kadaveričnih donacija ljudskih organa i broj uspešno obavljenih postupaka”.

“Time bi se smanjila lista čekanja za presađivanje ljudskih organa, te izbegle štetne posledice po život i zdravlje bolesnika koji čekaju na listi čekanja za presađivanje ljudskih organa”, piše u obrazloženju Zakona.

Međutim, situacija na papiru i u praksi se razlikuje.

Dok pacijenti čekaju i strepe da li će dobiti organ - na čekanju su i izmene ovog Zakona. Zastoj je nastao zbog člana 23 prvobitnog Nacrta, koji je Ustavni sud oglasio neustavnim još 2021. godine. U Nacrtu, koji još nije usvojen, umesto izbrisanog člana 23, dodat je član 22a za koji mnoga udruženja tvrde da “ponavlja iste greške” što ugrožava ceo proces.

“Pacijenti strahuju da bi usvajanje ovakvog zakona moglo ponovo dovesti do proglašenja pojedinih odredbi neustavnim i do novog zastoja transplantacionog programa, poput onog iz prethodnog perioda, kada u gotovo deset meseci nije obavljena nijedna transplantacija”, navedeno je u saopštenju civilnih organizacija.

Prema izmenama Zakona svako ko se nije izjasnio da ne želi da bude davalac organa nakon smrti, smatraće se donorom. Drugim rečima, ukoliko neko ne želi da njegovi organi budu donirani treba da potpiše Izjavu o protivljenju koja će biti evidentirana u posebnom Registru koji vodi Uprava za biomedicinu.

I tu je Zakon jasan.

Međutim, problem nastaje kod pretpostavljene saglasnosti. Ukoliko osoba nije evidentirana u Registru - smatra se da želi da bude donor organa. Ali tu nije kraj, jer poslednju reč ipak može da ima porodica preminulog ili etički odbor zdravstvene ustanove.

Naučna savetnica Instituta društvenih nauka Marta Sjeničić objašnjava da je koordinator dužan da utvrdi da li izjava o protivljenju postoji u Registru, te da ukoliko ne postoji mora da obavesti porodicu preminulog i informiše ih da imaju pravo da daju ili odbiju saglasnost.

“Ovakav stav u nacrtu predstavlja povredu principa autonomije volje, ljudskog dostojanstva i prava na slobodan razvoj ličnosti (sva prava utvrđena u međunarodnim konvencijama, Ustavom Srbije, zakonima), te se opravdano postavlja pitanje - čije je moje telo”, navodi Sjeničić.

Dodaje da se presađivanje organa ne može obavljati u skladu sa stavovima drugih lica tj. članova porodice i institucija poput etičkih odbora zdravstvenih institucija, “već u skladu sa stavom kadavera”.

“U slučaju nepostojanja izjave u Registru, lekar može da proveri postojanje volje u smislu utvrđivanja eventualno usmeno izražene volje umrlog lica. Princip autonomije volje pojedinaca postoji u Ustavu Republike Srbije, potvrđenim međunarodnim ugovorima i važećim međunarodnim standardima ljudskih prava”, navodi Sjeničić.

Iako na prvi pogled deluje da je razlika između neustavnog člana 23 i novog člana Nacrta 22a jedino u tome što novi član propisuje vođenje Registra osoba koje izričito ne žele da budu donori, Sjeničić navodi da razlike postoje, te da je tekst donekle jasniji, “naročito kada se radi o licima koja nisu punoletna ili iz drugih razloga poslovno sposobna, ili predstavljaju neki drugi izuzetak”.

Međutim, dodaje da “ni kada se radi o ovim licima, nacrt nije bio potpuno dosledan u smislu uređivanja svih mogućih situacija”.

“Ustavni sud je sporne odredbe proglasio neustavnim upravo sa obrazloženjem da postoji obaveza zakonodavca “da zakon mora ispunjavati određene standarde koji se tiču kvaliteta i izvesnosti normi, koji moraju biti u funkciji obezbeđivanja vladavine prava i jednakosti svih pred zakonom, a polazeći od stava Evropskog suda za ljudska prava izraženog povodom određivanja "autonomnog pojma zakona", koji glasi: "da bi se jedan opšti akt smatrao zakonom, ne samo formalno, nego i u sadržinskom smislu taj zakon, odnosno njegove norme moraju biti u dovoljnoj meri precizne, jasne i predvidive, tako da subjekti na koje se zakon odnosi mogu uskladiti svoje ponašanje sa zakonom", kako ne bi zbog nepreciznih, ali i nedostatnih normi bili uskraćeni u ostvarivanju svojih zajemčenih prava ili pravnih interesa”, navodi Sjeničić.

Dodaje da je problematika u samoj suštini prethodnog člana i člana u trenutnom nacrtu.

“Nacrt predstavlja suprotnost ustanovljenom pristupu donošenja odluka punoletnih, poslovno sposobnih lica u zdravstvenom sistemu Srbije koji je čvrsto postavljen na način da uvek polazi od prava na autonomiju volje pojedinca koja je slobodno izražena. Sve ove norme ukazuju na isto: pacijent treba uvek da bude u centru svakog procesa donošenja odluka. U kontekstu presađivanja organa, svaki pojedinac mora da odlučuje i donosi izbore u vezi sa svojim životom, lečenjem, krajem svog života, raspolaganjem organima ili telom nakon svoje smrti”, pojašnjava Sjeničić.

Za razjašnjavanje svih nedoumica i potencijalnih problema, Sjeničić navodi da bi trebalo da se uvede objedinjen Registar davalaca i nedavalaca, čime bi “vrlo jasno” bilo izraženo ko želi da bude davalac a ko ne, i da mogućnost izjave volje bude kontinuirano promovisana od strane zdravstvenog sistema.

Ipak odluka o doniranju organa ne svodi se isključivo na zakonodavstvo, a da je i dalje osetljivo pitanje pokazuje i to što je Srbija, makar u poređenju sa zemljama Evropske unije, na začelju po broju obavljenih transplantacija.

Mladen Todić iz Udruženja transplantiranih pacijenata "Zajedno za novi život" kaže za Insajder da nijedan zakon ne može nekoga da natera da donira organe.

“Što se tiče samog transplantacionog programa, mi smo to i rekli na toj javnoj raspravi, da je neophodna jedna kontinuirana kampanja na nacionalnom nivou koju će pokrenuti Ministarstvo zdravlja, zajedno sa svim relevantnim činiocima društva, pre svega medijima, udruženjima pacijenata i eventualno javnim ličnostima, crkvom i tako dalje”, kaže Mladen Todić.

Dodaje da bi jedino tako ljudi shvatili “značaj i veličinu humanosti doniranja organa”, a kao dobar primer navodi Hrvatsku.

“Hrvate spominjem zato što su vodeći u Evropi i u svetu po broju izvršenih transplantacija, ali tamo se kampanjski vodila ta bitka, da tako kažem, za povećanje broja transplantacija i to jako dugo, oko 20 godina, i vodila ju je, pre svega, država. Oni su sad, zahvaljujući toj njihovoj kampanji vodeći u Evropi i u svetu. Oni obave transplantacija godišnje koliko mi za nekoliko godina”, objašnjava Todić.

On smatra i da je neophodna jasna podrška crkve, te da se u praksi često sretao sa situacijama da pacijenti ili porodice pacijenata traže savet od lokalnog sveštenika.

“Pretprošle godine crkva je zvanično na svom sajtu podržala doniranje organa kao čin humanosti, kao bogougodan čin. I to je odličan potez i odlična stvar crkve, i to je jedan veliki korak koji mislim da će doprineti”, kaže Todić, ali naglašava da podrška mora da bude neprekidna.

Dok zakon ostaje sporan, a praksa neujednačena, najveću cenu i dalje plaćaju pacijenti koji čekaju - često bez izvesnosti da će je dočekati.

Izvor: Vebsajt Insajder, Ana Đurić, 23.02.2026.
Naslov: Redakcija