STRATEGIJA ZAŠTITE POTROŠAČA ZA PERIOD 2025 - 2030. GODINE: Potrošačke organizacije sugerišu uvođenje kolektivne tužbe i Zaštitnika prava potrošača

U jeku postupka koji bi trebalo da pokaže da li su se četiri velika trgovinska lanca dogovarala oko cena, Ministarstvo unutrašnje i spoljne trgovine otvorilo je proces javnih konsultacija oko izrade Strategije za zaštitu potrošača za period od 2025. do 2030. godine.

Predstavnici udruženja potrošača i stručnjaci ističu da nam je svakako potreban efikasniji sistem zaštite potrošača, i podsećaju na zahteve koje iznose godinama unazad – da je neophodno da u naš sistem uđe kolektivna tužba, da se potrošačkim organizacijama omogući testiranje proizvoda, ali i da se razmisli o imenovanju Zaštitnika potrošača, po ugledu na Zaštitnika građana.

“U našem sistemu akreditovane laboratorije testiraju proizvode, ali proizvođači sami biraju ko će kontrolisati kvalitet njihove robe. Mislim da je to isto kao kada bi mi kao vozači birali koji saobraćajac će da nas kontroliše kako vozimo, i da od nas zavisi njegova zarada”, kaže Nenad Bumbić, autor emisije Potrošački savetnik i predsednik udruženja “Zaštita potrošača” iz Beograda.

To je i njegova prva sugestija kada je reč o izradi nove Strategije za zaštitu potrošača, koja bi trebalo da važi narednih pet godina.

Drugi veliki problem je, kaže Bumbić, što u našoj zemlji, za razliku od SAD, nema kolektivne tužbe koju bi mogao da pokrene veliki broj “malih” potrošača zbog – primera radi – neopravdano uvećanih računa za grejanje, komunalije ili druge usluge.

“Ako želite da vratite novac od neopravdano naplaćenih računa, to danas povlači sa sobom podizanje tužbe za naknadu štete od svakog korisnika pojedinačno, što znači da sudovi dobiju više hiljada tužbi istovremeno i ne mogu efikasno da ih rešavaju”, objašnjava Bumbić, čija organizacija pomaže Beograđanima koji su tužili Beoelektrane zbog sumnje da su u periodu od 2016. do 2020. godine naplatile za grejanje daleko više nego što je trebalo.

“Bez kolektivne tužbe smo u situaciji da se kraduckanje isplati, pogotovo ako se računi ‘napumpaju’ za nekoliko stotina dinara, pa tek na godišnjem nivou, kada šteta premaši tri ili pet hiljada dinara, shvatite koliko su vam olakšali novčanik”, ocenio je Bumbić.

O uvođenju instituta kolektivne tužbe je krajem prošle godine govorio i Nebojša Lazarević, osnivač Centra za evropske politike (CEP) i nekadašnji pomoćnik ministra trgovine i usluga.

Tada je povod bio početak rada na izmenama i dopunama Zakona o trgovini, a Lazarević je ocenio da je potrošačka tužba kakva postoji kod nas skupa za pojedinca, neefikasna i neizvesna, a ne sprečava trgovca da nastavi sa povredama prava potrošača koje su izazvale potrošački spor.

“Kolektivna tužba omogućava da se u jednom sudskom postupku raspravlja veliki broj istovrsnih zahteva, hiljade pojedinačnih spornih situacija, a to je upravo karakteristično za nepoštenu poslovnu praksu ili nepravične ugovorne odredbe trgovaca i pružalaca usluga. Na taj način se sprečavaju masovne tužbe, kao što je bio slučaj sa ‘cunamijem’ tužbi zbog bankarskih kredita, dolazi do okupljanja snaga oštećenih potrošača, koji su pojedinačno slabi, ali objedinjeni predstavljaju vrlo relevantnu snagu koja može da se nosi sa velikim trgovačkim igračima”, objasnio je Lazarević prednosti kolektivne tužbe.

Kada je reč o opštoj oceni stanja u oblasti zaštite potrošača, Nenad Bumbić smatra da nismo daleko stigli u odnosu na 2011. godinu, kada je organizacija kojoj je na čelu počela da se bavi tim poslom. Jedini napredak napravljen je, kako kaže, preuzimanjem odnosno “prepisivanjem” direktiva EU.

Lazarević je ocenio da postoji potreba “osvežavanja” pravila zaštite potrošača, ali i jačanja institucionalnih mehanizama zaštite.

Pored kolektivne tužbe, Lazarević je tada ukazao da treba poboljšati model finansiranja potrošačkih organizacija, ali i razmotriti mogućnost uvođenja posebne nacionalne institucije Potrošačkog ombudsmana, odnosno Zaštitnika prava potrošača.

Izvor: Vebsajt Biznis, Milica Rilak, 19.10.2024.
Naslov: Redakcija